Imao sam tada 20 godina
prazne džepove
izgubljenu dušu
nikakve nade u budućnost
i srce puno literature
o, da
i jedno pedesetak otkucanih pesama
na pozajmljenoj pisaćoj mašini
i tako
jedno veče,
očajno kao i svako drugo
pronađem telefonski broj od Bukovskog
Spavao sam kod Sandre tada
jer bilo je ili kod nje ili na ulici
a i bila je dobra prema meni
koliko se moglo biti dobro
prema skotu kakav sam bio
posle par sati opijanja (naravno)
skupio sam muda i okrenuo Bukovskog
prekookeanski poziv
al bolela me ona stvar
plaćali su Sandrini roditelji
Zvonilo je dugo
nisam bio siguran
da je dobar broj
a ni da će se bilo ko javiti
ali
Haloooo
čuo sam sa druge strane
ženski glas
fin i mio
Dobro veče rekoh
na lošem engleskom
je li to Bukovski?
Očigledno nije
on je trenutno zauzet
a ko ga traži
Zovem iz Jugoslavije, rekoh
Jugoslavija?
Gde je to?
Balkan, Jugoslavija, Evropa.
Ok, reče mi umilni glas,
ostanite na vezi
videću da li je raspoložen
Mrmljanje i hroptanje i neka lupa
i eto ti promuklog, škripavog glasa
Bukovski lično
Imao sam mnoga spremna pitanja
ali tada
uz sav taj alkohol u sebi
nisam mogao ništa da smislim
Jesi to stvarno ti Buk, rekoh
kao neka poslednja budala
A, ne, reče on, tvoja MAMA
ajd ispljuni šta imaš
šta ima u toj jebenoj
Jugoslaviji
Ništa posebno rekoh
beda i sirotinja
komunizam
očaj
Očaj je dobar, reče on, mada ne ako traje predugo
Pišem neke pesme, rekoh
Pesme? Koliko imaš godina?
Dvadeset
Dvadeset?
Odustani od toga.
Idi malo živi prvo
pojebi što možeš
promeni par poslova
gradova
gledaj u nebo
diši
iskuliraj
doći će samo od sebe
kad bude trebalo
a ako i ne dodje,
nema veze
ionako smo svi u istom sranju
pesme nas neće izvući iz govana
Ok, rekoh
hvala ti Buk
puno si mi pomogao
nema na čemu, reče Bukovski
a ako posle svega
ipak odlučiš da budeš pisac
možeš da napišeš pesmu
kako si me zvao telefonom
kad si bio mlad
mada ću ja tada već verovatno biti
debelo mrtav
I bio je u pravu
u vezi svega
