Albatros

20

Poslednja tri dana dobijam ruže na kućnu adresu, Drejk nije mogao da dođe za vikend jer je morao da putuje u Pariz ali zato mi šalje ruže od ponedeljka i iskreno počinju da mi smrde. Verovatno moji hormoni luduju. Da stvar bude gora zakačim laktom vazu sa ružama, naravno vaza je pala na pod i slomila se, da ne govorim o vodi koja se razlila. Iznervirano odem u kupatilo i pronađem džoger ne bi li sakupila vodu ali čim krenem da je sakupljam pokliznem se i padnem na zadnjicu.

- Sranje! – opsujem i par sekundi kasnije stomak počinje da me boli.

- Sranje! – sad opsujem zabrinuto.

Bacim džoger i pokušam lagano da ustanem ali pod je klizav zato se doklizam zadnjicom do suve površine i lagano ustanem držeći se za zid.

- Ok, ne boli puno – tešim sebe ali stomak me i dalje boli.

Polako krenem ka telefonu da nazovem nekog. Prvo mi je pao na paten Drejk ali on nije ovde, onda pozovem majku. Stomak me boli a meni se po glavi vrzma razgovor sa Tejlorom o tome kako je Misina majka pala i umrla.

- Da! – javlja se moj otac.

- Tata molim te dođi po mene, boli me stomak.

- Mnogo?

- Da, pala sam.

- Kako si pala? – moj otac paniči.

- Pokliznula sam se.

- Ne mrdaj, stižem.

- Ok.

Dođem do fotelje i lagano sednem. Bol nije bila manja.

Mloj otac je stigao jako brzo i odmah me odveo u bolnicu, usput je moja majka zvala i rekli smo joj šta se dogodilo. Odmah su me primili ali nisu uspeli da me smire. Tek kada sam čula da je beba dobro prestala sam da plačem.

Nakon drame doktor je rekao da mogu da idem kući, ja sam dobro, beba je dobro i kako je ispalo više sam se uplašila i paničila, pad je po njemu bio bezazlen.

Roditelji su me vratili kući, moja majka je obrisala pod, održala mi predavanje o tome kako moram bitti pažljivija i p'onudila se da ostane sa mnom. Pošaljem ih kući i odm pravo u krevet.

. . .

Kažu da ljudi ne razmišljaju puno kada donose brze odluke, ja sam razmišljala, puno. Ne znam čime se ljudi vodi kad donose odluke ali ja se vodim znakovima. Znak da nešto nije u redu je jako dobro predskazanje.

Nije racionalno doneti ishitrenu odluku ali kada ti sve ide na ruku shvatiš nto kao znak da je odluka dobra. Za dva dana sam otvorila bolovanje, spakovala svoje stvari, pozdravila se sa porodicom i prijateljima i otputovala za Majami, direktan let.

Evo me sada stojim na ulici ispred Drejkove kuće dok taksista vadi moja dva kofera iz gepeka. Platim čoveku i uredno se zahvalim a onda udahnem duboko i okrenem se ka kapiji. Nisam htela da uđem samo sam pritisnula zvono.

Čekam i čekam a onda ponovo pritisnem zvono i tek tad neko pali svetlo. Otključava se kapija i izlazi pospan Drejk.

- Leti? – protrljao je oči kao da ne veruje da sam to ja.

- Dobro veče, mislim da još uvek nije vreme za spavanje, tek je sedam sati.

Okrenuo je ruku ali je video da na njoj nema sat a onda je ponovo pogledao u mene.

- Pa... mogu li da uđem?

- Da, naravno – počešao se za glavu pa ugledao moje kofere. Tad se rasanio.