Albatros

4

- Spremna Leti? – pita me Markl, on je moj moj advokat a i kum moje najbolje prijateljice Klare i njenog muža. Klara ga je zamolila da mi pomogne i on je pristao i to po razumnoj ceni iako je cenjeni advokat.

- Da li su ljudi ikad spremni?

- Oni koji tuže obično jesu.

- Mislim da niko nije spreman za razvod ali moj brak je trajao tehnički samo jedan dan tako da ne znam ni da li sud to računa kao brak.

- Računa. Da li računaš ti?

- Čekala sam ga tako da računam.

Uprkos svemu ja sam ga čekala.

- Hajde da završimo ovo – kaže mi blago.

- Hajde.

Moje prvo ročište je odloženo jer je moj suprug sprečen da dođe, tek tako sudija je odlučio da pomerimo datum. Bila sam šokirana za razliku od advokata, njima je ovo normalno. Meni nije normalno, trebalo mi je vreme da se odlučim za ovaj korak i snaga. Psihički sam se pripremala za trenutak da ga ponovo vidim i da završim sa ovim brakom a on mi je i to oduzeo.

Ulazim u svoj stan besna i kivna jer nemam na koga da istresem sver što nosim na duši. Povređena sam i ponovo besna i ne znam gde se nalazim u svom životu, od kada je on otišao ja nemam smer, ne znam gde idem niti gde želim da stignem. Uništio mi je život, moje snove, moju ljubav, budućnost... sada ne znam kako da se vratim na mesto na kome sam bila pre njega. Ono najgore je to što se on i dalje igra sa mnom. E pa ne može više to tako. Dosta je bilo.

. . .

Uzmem odmor i rezervišem let za Floridu, obavestim porodicu i prijatelje da idem na letovanje čisto da ne bi brinuli za mene i napustim Kaliforniju. Morala sam da povedem i Bobija sa mnom jer nisam imala vremena da ga ostavim nekome na čuvanje.

Moj let je bio prijatan ali sam bila umorna zato uzmem sobu u hotelu i prvo se istuširam a zatim odmorim malo. Nakon dremke sredim se i recepcioner mi pozove taksi jer ne poznajem grad. Imala sam dve adrese – Drejkovu i njegove majke, na jednoj ga moram pronaći ako ga i tamo ne pronađem imam kontak i adresu firme njegovog advokata, kako god bilo bez razvoda odavde ne odlazim.

Prva adresa na koju sam došla je naravno njegova, bila je to neka kuća ali koliko god ja zvonila niko nije otvarao kapiju, pustim Bobija da se ispiša pa onda odem na drugu adresu – dom njegovih roditelja.

Taksista je bio ljubazan i objasnio mi je da je ovo porodični kraj. Zaustavljamo se ispred kuće gde su parkirani silni automobili, tačnije četiri automobila. Zaobiđem ih i krenem prema kući, što sam bila bliže glasovi su bili sve bučniji kao da neko viče.

- Pst – kažem Bobiju kojeg držim u ruke.

Uđem unutra jer su vrata već bila odškrinuta i već počinjem da razaznajem glasove.

- Molim te mlada damo spusti pištolj – kaže neki stariji muški glas.

- Po stoti put kažem da ja nisam nikakva mlada dama! – viknula je neka žena.

Pustim još jedan korak i ugledam uplašene ljude u prostoriji. Žena mojih godina drži pištolj uperen u neku devojku koja je preplašena i plače, preko puta nje stoji jedan stariji muškarac, malo dalje starija žena koja plače a sa leve strane je Drejk koji drži ispruženu ruku.

- Letisija smiri se, ostavi pištolj, razgovaraćemo – kaže joj mirno Drejk.

- Razgovaraćemo? Uništio si mi život kretenu! – viknula je besno a pištolj u njenoj ruci se mrdao. Čekaj malo ovo je Letisija? Malo podseća na mene ali ja nikad ne bih uzela pištolj u ruku. Moram da izađem odavde i pozovem policiju.l