"Možda me čeka nešto bolje, ali se plašim da izgubim tu oazu mira koju mi on pruža. Uvek je bio tu. U najgorim i najlepšim trenucima i ako to nisam tražila. Htela sam avanturu, zabavu, medjutim otišlo je predaleko, a nisam imala srca da mu kažem to. Nisam smela da slomim njegovo srce zarad svog..."
"Mia?! Trebaš mi na kratko.", zatvorila sam dnevnik i ubacila ga u fioku radnog stola.
"Molim Buvo?", obratila sam se dedi koji me tražio.
"Možeš li mi napraviti nešto da jedem? Ogladneo sam od gledanja u novine celo jutro.", rekao je sarkastično sa osmehom.
"A kad mi je bio problem?", nasmejala sam se i otišla pravac kuhinje da mu napravim omlet koji je najviše voleo.
Deda i ja živimo sami u malom stanu na Dorćolu. Nažalost pre 7 godina baba je napustila naše živote, ali ne i naša srca. Svakog dana prisetimo je se sa osmehom ili makar pogledom na slike koju su ispunjavale naših 30 kvadrata. Buva je ostao trajni invalid kada se spletom nesrećnih okolnosti našao u jednom udesu. Tako se sve slomilo na meni, obaveze oko kuće, paženje dede, zaradjivanje novca, ali nije mi teško. Volim svoj život, ali mnogo više volim svog dedu koji mi je celo odrastanje bio i otac i majka zajedno sa babom.
"Misliš da dobijamo grobare?", započela sam omiljenu temu dok sam mu servirala topli doručak.
"Silovaćemo ih na ružnu. Usraće se kao pičke kad vide prepune tribine.", zasmejala sam se.
"Ne zaboravi da pričaš sa ženskim detetom."
"Ti moje žensko dete da si normalna ne bi sigurno bila non stop na severu. Mada, ja sam za to kriv. Ja sam te navadio na Zvezdu i utakmice.", odmahnula sam glavom.
"Samo si mi pokazao šta je istinska ljubav. A i morao je neko poći tvojim stopama zar ne?", nakon toga je ponovo počelo prepričavanje dogadjaja sa starih utakmica kojih mi nikad nije bilo dosta.
Buva je bio vodja navijača kada je Zvezda bila na vrhu sveta. Tresle su se tribine Tokija kad smo postali šampioni. Smatrao je to svojim najvećim uspehom u životu, bio je sa Zvezdom kad je bila najbolja. Bio je deo nje, srcem, dušom i telom.
Nesreća mu je uskratila mogućnost odlazaka na utakmice, pa sam svaku pokušavala da mu dočaram istom strašću kao da je bio tamo.Oko 11h sam stigla na posao. Radila sam u jednom veoma lepom i pristojnom kafiću koji se nalazio na Trgu. Imala sam malu platu, ali je bila sasvim dovoljna za naše kućne potrebe koje su se smanjile na minimalne.
"Danas smo lepo raspoloženi?", pozdravila sam se sa Anom čim sa ušla unutra.
"Zapravo jesam, dan mi je vrlo lepo počeo, nadam se da će tako i ostati.", presvukla sam se u uniformu i započela sa poslom. Nije bila velika gužva pošto je junski dan rešio da ozvaniči dolazak leta.
"Koliko ti je još ispita ostalo?", započele smo našu stalnu temu.
"Još jedan. Ostale sam otarasila na vreme."
"Blago tebi Mia, volela bih da sam makar upola odgovorna kao ti. Kuburim sa dva iz prošle godine što sam prenela, a za ovu imam tri uslovna koja mi nikako ne idu.", smorila se.
"Mnogo si se opustila. Izlasci nisu najbitnija stvar, neka ti faks bude na prvom mestu.", Ana je uvek morala da ode i da bude vidjena pa skoro svuda.
"Džabe mi pričaš, svesna sam svega, a opet ništa ne menjam."
"Potrudi se. Veruj mi da ćeš uspeti.", volela je što sam joj uvek ulivala samopouzdanje i nadu.
Studirala sam arhitekturu i bila sam na 2 godini. Do sada sam sve uspevala da postignem sa velikim uspesima. Težila sam ka svojim snovima i nadala se da mi se sreća osmehuje samo ako sam dovoljno uporna. San mi je da master odradjujem u Italiji, medjutim bio bi mi potreban silan novac za to, a tu količinu zasigurno neću zaraditi sama.
YOU ARE READING
Mijin tajni dnevnik
RomanceDve porodice. Dva različita sveta. Dve osobe toliko različite, a potpuno iste. Igrom slučaja Mia će saznati sve intrige svoje tajanstvene porodice, samo što će joj na tom putu smernice poremetiti on. Sebiči i arogantni muškarac koji će u njoj budi...