Mijin tajni dnevnik

Chapter 2.

"To vam je minut vremena samo pročitajte prokleti nalaz, molim vas.", trčala sam za doktorom koji nije želeo ni malo da saradjuje.

"Gospodjice da li vi znate koliko je isti taj minut mog vremena skupocen? Zakažite termin i dodjite, nemam vremena da se bakćem nalazima tamo nekog starca koji je u mrtvačkoj postelji godinama.", suze su mi krenule same. Kako može biti toliko okrutan?

"Ali molim vas, to je moj deda.", nastavljala sam.

"Pa svi mi imamo dede, babe, majke, očeve, tetke, strine, šta bi bilo kada bi svi ljudi u Srbiji dolazili da im čitam nalaze za njih? Ne bih imao vremena za moje pacijente.", drsko je odgovorio i ubrzao tempo tako da više nisam ni mogla da ga sustignem. O živote jebem li te...

(...)

"Zašto bih se i čudila? Ljudi su oduvek bili takvi. Svi su gledali samo sebe, ne razmišljajući o posledicama, ne razmišljajući hoće li povrediti druge. Jel toliko bilo teško pokazati empatiju? Dedi je potrebna pomoć, a ja sam nemoćna. Osećam se kao da ga izdajem jer ne mogu da mu omogućim bolji život. Da nije bilo njega ostala bih siroče, napušteno od strane roditelja, koje bi ulica vaspitavala. I kako sada u lice da ga pogledam? Kako njegovim prelepim očima da kažem da nisam uspela doći do lekara? Mrzim svoju nemoć. Pošalji mi Bože neko čudo... molim te ga pošalji."

Sklopila sam korice dnevnika i vratila ga na uobičajno mesto. Moj mir, moja savest, moje misli, moja osećanja, sve je bilo zapisano na hartijama starog dnevnika koji sam sasvim slučajno pronašla u kutiji na potkrovlju zgrade. Nisam bila otvorena osoba, sve bih krila u sebi i držala dok ne puknem, mada ti momenti su bili veoma retki jer sam se uvek držala na svojim nogama.
Tadija je odlučio da bude uporan pa je stalno slao poruke da želi da me vidi i da se izvini za sve od juče. Nisam puno marila jer sam imala mnogo većih problema od tih njegovih glupih izgovora.

"Silazi za 10 minuta smo ispred, idemo na splav.", a što sam volela ove moje budale od drugarica koje uopšte nisu imale osećaja hoću li uspeti da se spremim za izlazak u roku od 10 minuta. Navukla sam crne uske pantalone i kratku top majicu jer me previše mrzelo da se sredjujem. Kosa mi je bila prirodno kovrdžava pa nisam imala potrebu da je stilizujem, tako sam štedela sebi puno vremena. Od šminke bih dodala puder i maskaru i sva mudrolija na mom licu bi bila završena.

"Treba li ti nešto pre nego što odem?", upitala sam dok sam pakovala stvarčice u torbicu.

"Samo da se lepo provedeš večeras.", osmehom je i meni izmamio isti. Koliko ga samo volim.

"Odoh sad, žurim.", poljubila sam ga i ostavila mu upaljen ventilator kako bi dodatno rashladio sobu koja je kuvala zajedno sa vremenom napolju.
Bilo je oko 10 sati kada smo se Iva, Marina, Luna i ja uputile ka splavu. Bile smo nerazdvojne, nas 4 u svemu, kroz dobro i loše išle smo zajedno. Oduvek smo se slagale, svaka je bila drugačija, kako fizički, tako i po karakteru, ali nas je baš to sjedinjavalo.

"Jesi li ti to opet smršala?", odmah sam zadobila napad od Marine koja je samo vodila računa o mojoj kilaži.

"Ovaj put nisam. Čak mislim da sam se ugojila.", nisam bila mršavica, samo bi se svaki put primetilo kada bih skinula koju kilu, naravno ne namerno već od čistog stresa.

"Samo se ti nama goji. Vrati one lepe obline od prošle godine."

"Čuš da ih vrati, pa i dalje ih ima. Pogledaj ti tu guzu, pola Beograda bi palo za njom.", morala je i Iva nešto da doda. Naravno ništa pametno kao i svaki put.

"Možemo li molim vas da se pustimo moje guze i ostalih delova tela?", zasmejale smo se pa ubrzale korak do prevoza. Gospodje smo svuda isle GSP-om. Taksi za nas nije postojao.