Vrhovni Gospodar

3. poglavlje

Svet broj 37 - Veto
Godina 1750.

,,Ovaj put neću zabrljati. Ovaj put neću zabrljati", ponavljala sam iznova i iznova.
Obećala sam ocu da ću se ovaj put zaista potruditi da ne uprskam.

Samokontrola. Bez ubijanja. Bez uništavanja.

Već sam bila na Sarainom svetu borilačkih veština i izgledala sam potpuno drugačije. Dugu belu kosu je zamenila crna, a oči boje rubina dosadna braon. Takodje sam nosila i odeću koja je bila tipična za ovaj period, takozvani hanfu koji se sastojao iz dva dela. Donji deo je bila suknja, istaknuta pojasom koji visi sa strane, a gornji deo, koji se nosio preko, odora čija je desna strana bila obmotana oko leve.

Dizajn i boja su bili monotoni kao i ostatak moje pojave. Crna odora sa malim, gotovo neupadljivim, srebrnim detaljima po obodu i mač zadenut u korice na kuku.
Sada sam izgledala kao i bilo koje drugo ljudsko biće na ovoj planeti, dosadno i neupadljivo, i što je najgore nemoćno. Morala sam da zapečatim svoje moći kako me neki bog, ukoliko je zaista na ovom svetu, ne bi primetio. Posedovala sam samo ki, koji iako veoma jak u poređenju sa ljudima, nije bio ni blizu bogovima.

Jedina dobra strana bila je što sam sa sobom mogla da ponesem unutarprostorni prsten u kojem su mi se nalazile sve najvažnije stvari I oružje koje sam nosila na svaku planetu. Iz njega sam mogla da vadim, ali I skladištim stvari bez korišćenja moći, tako da druga, jača bića ne bi mogla da osete fluktuacije u prostoru.

Ipak, najbitnije je da ostanem neprimećena, nadjem pretnju i uklonim je što je pre moguće.

Hodala sam starim prašnjavim drumom razmišljajući kako da se uklopim u ljudsko društvo. Nemam novac, nemam smeštaj, a nemam ni izgovor o sopstvenoj pozadini i prošlosti. U ovom svetu vladaju pojedinci iz prominentnih porodica čije poreklo datira stotinama godina unazad. Niko neće prihvatiti nekoga ko se pojavio niotkuda, pogotovo ako je slabić.

Moje razmišljanje prekinuo je vrisak koji se prolomio dolinom. Bacila sam pogled u tom pravcu fokusirajući ki u svoje oči kako bih jasnije videla i kilometrima dalje i ugledala bandite koji su opkolili kočiju i već obojili svoje mačeve krvlju boraca koji su pokušavali da zaštite svoje gospodare.

Vrisak je pripadao devojci, koja ga je ispustila u trenutku kada je jedan od bandita ranio njenog saputnika u rame. Same njihove odore, znatno ukrašenije i kvalitetnije od ostatka povorke, ukazivale su na njihov viši položaj. A identična lica dvoje mladih govorila su mi da se radi o sestri i bratu.

Mladić u svojim ranim dvadesetima je u jednoj ruci držao dragim kamenjem optočen mač, a drugom pritiskao ranu, koja je sada sve više i više krvarila, natapajući njegove raskošne odore.

Devojka se činila dve-tri godine mlađe od njega. Njeno lice, iako umrljano suzama, nije moglo da sakrije njenu lepotu. Njen slomljeni pogled koji je molio za pomoć, je prosto budio u čoveku želju da je spase, makar morao da žrtvuje i sopstveni život.

Potrčala sam, fokusirajući ki u svoje noge, i već sledećeg trenutka bila na par metara od kočije.
Nasmešila sam se pokušavajući da izgledam što nevinije (ne da bi se banditi uplašili jedne devojčice od 17 godina kako god ona izgledala) i rekla: ,,Izvinite, možete li da mi pomognete? Mislim da sam se izgubila".

Opkoljeni ljudi su me posmatrali sa nevericom. Verovatno zato što niko pri zdravoj pameti ne bi pitao bandite oblivene krvlju i sa oružjem na gotovs za pomoć. Jedan od njih mi je prišao cereći se zlosutno.

,,Naravno, naravno. Priđi slobodno. Možemo te povesti do najbližeg grada samo da završimo sa ovim poslićem. Ah, ti prokleti ljudi su pokušali da nas napadnu. Samo smo se branili. Ne moraš ništa da se brineš", uveravao me je.

Drugi su se na to nasmejali, oblizujući se.

Jedva sam se suzdržala da ne napravim grimasu. Zar misliš da sam toliko glupa, budalo jedna? No, pored svog gađenja koje sam osećala, samo sam nastavila da se smeškam.

,,Hvala vam mnogo na divnim rečima, ali nisam se vama obraćala", rekla sam puštajući da se ki u mojoj krvi rasplamsa. Osmeh sa mog lica je nestao, a pritisak koje su moje moći odavale naterao je bandita ispred mene da padne na kolena.

Ostali banditi su se uzbudili, ali i dalje ne u dovoljnoj meri da me shvate za ozbiljno.

,,Obuzdajte tu kučku. Prodaćemo je zajedno sa ostalima", vikao je čovek koji se činio kao njihov vođa. Bio je krupniji od ostalih, a razne tetovaže su mu se protezale celom dužinom tela. Kratke crne kose, ruku prekrštenih preko grudi i pratećeg pogleda, samo je stajao sa strane, posmatrajući situaciju i dajući naređenja.

Nasmejala sam se i rekla streljajući ga pogledom: ,,Slobodno. To jest, ako misliš da možeš da me uhvatiš".

Hoćeš li nasesti i sam doći do mene ili ću morati da pobijem sve te jadne duše koje su za malo novca i sigurnosti prodale svoju savest? Nije bilo potrebe da svoje pitanje postavim naglas. Odgovor je bio sasvim jasan.

Sklopila sam oči.

Izgleda da gde god da odem ne mogu umaći senki smrti. Svaki moj korak praćen je vriskom bola i kajanja. Jedino sto ostaje iza mene su lokve krvi i gomile mrtvih tela.

Tako je bilo i sada. Brzo poput munje, sve je bilo gotovo u trenutku. Samo je vođa bandita ostao. Pokušavala sam da obuzdam svoju krvoločnost, ali su me oči na trenutak izdale vraćajući se u svoju prvobitnu boju.

Odmetnik, tek sad shvativši koliku sam pretnju zapravo predstavljala, je počeo da beži želeći da sačuva bar svoj jadni život. Ono što nije znao je da smrti ne može umaći koliko god brz bio.

Nakon što je i poslednji bandit skončao od moje ruke, iskoristila sam njegove odore da izbrišem svoj mač. Poslednja, a možda i jedina korisna stvar koju je ikada učinio.

Iako je mač sada bio čist, čitava moja pojava bila je obojena krvlju. Oslanjajući se samo na sirovu snagu, bez ikakve koordinacije ili tehnike, borba me nije poštedela krvi koja je šikljala na sve strane. Ali ono što je najvažnije što sam shvatila iz nje, bilo je da ubuduće moram da pazim koga napadam. Da je u pitanju bio neko moćniji i sa boljom tehnikom, ne bih mogla da pobedim oslanjajući se samo na ki.

Vrativši mač u korice, bacila sam pogled ka kočiji. Mladić me je podozrivo posmatrao dok se devojka već bacila na posao previjajući mu ranu i naređujući ostalim preživelima šta da rade.

Nasuprot mojoj prvobitnoj proceni, od desetoro ljudi koji su činili povorku, tek troje je nastradalo, a dvoje bilo sa težim povredama.

,,Mozete li me povesti sa sobom do najblizeg naselja?", upitala sam sa osmehom od uveta do uveta pokušavajući da zvučim što druželjubivije.

Oblivena krvlju i sa širokim osmehom na licu, u očima drugih mora da sam izgledala kao manijak koji vapi za nasiljem i masakriranjem.

Devojka, završivši sa previjanjem bratovljeve rane, ustade i reče: ,,Ako ti odgovara, možemo te odbaciti do Asana. Tamo smo i sami krenuli."

Mladić ju je povukao za ruku i nešto joj ljutito prošaptao, ali je ona samo odmahnula glavom i nastavila.

,,To je najmanje što možemo da uradimo za našeg spasioca".

,,Nadam se da ćemo se slagati na našem daljem putovanju", rekla sam uz osmeh.

______________________

Zdravo svima!

U ovom poglavlju sam dodala i sliku kako biste videli kako im je odeća zaista izgledala.

Nadam se da ste uživali u čitanju. Ako jeste, ostavite vot i komentar.