Vrhovni Gospodar

7. poglavlje

Vrativši se do centra šume, prva grupa učesnika na koju sam naišla bila je jako mala. Činila su je svega dva mladića. Nakon trenutka dvoumljenja rešila sam da im priđem.

Čuvši šuškanje iz mog pravca, dvojica mladića su odmah isukali svoje mačeve uperivši ih ka meni.

Digla sam ruke u vazduh i rekla: ,,Samo polako. Ti mačevi izgledaju oštro."

Jedan od njih je odmah spustio mač i povikao: ,,Ti si ona koja je prva potrčala u šumu!"

,,Hehe, zar si me zapamtio?"

,,Mislim da su te svi zapamtili, a naročito instruktor. Zbog tebe nije mogao ni da završi svoj govor. A i ostali su krenuli za tobom kao muve bez glave".

Sad kad sam bila bliže, mogla sam da uočim mnoge sličnosti između dvojice. Pretpostavila sam da su braća. No, ono što me je začudilo bila je njihova sličnost sa mladićem iz gostionice koji je odvukao onu drsku devojku koja je htela da nam otme sobu.

Pre nego što sam išta više uspela da kažem, drugi momak mi je pribio mač uz vrat, ostavljajući za sobom tanak mlaz krvi.

,,Zašto si nam prišla? Želiš da ukradeš naše kristale?!"

,,Uf, lakše malo. Zašto prvo ne skloniš taj mač da možemo da pričamo kao normalni ljudi?"

,,Brate, ako je uspela da dođe dovde sama, sumnjam da joj trebaju naši kristali", rekao je drugi spustivši ruku na bratovljevo rame.

Na to je mladić pomerio mač dalje od mog vrata, ali je i dalje bio uperen u mene.

,,Pričaj. Šta hoćeš?"

,,Kako ste samo gostoprimljivi", uzdahnula sam.

Mladić s mačem me je prostrelio pogledom. Progutala sve psovke koje su mu bile namenjene. Ako ovako nastavim naredna tri dana ću provesti bez trunke sna.

Osmehnula sam se i rekla što sam iskrenije mogla: ,,Nemam tim. Do sada sam lovila sama. Ali sunce je već zašlo, a ja ne mogu da spavam jer nema ko da drži stražu, te sam se vratila nazad u nadi da ću naići na neku grupu koja će me pustiti da im se pridružim za jednu noć."

,,I ne kradem tuđe kristale! Ne znam otkud vam to", dodala sam ljutito.

,,Izvini zbog toga. Već smo par puta bili napadnuti. Postoje grupe koje uopšte ne love čudovišta već napadaju druge učesnike i kradu im kristale", objasnio je ljubazniji od dvojice, ali se drugi brzo nadovezao: ,,Iz tog razloga te ne možemo primiti. Ne možemo da budemo sigurni da nas nećeš napasti kad dođe tvoj red da držiš stražu."

,,Slušaj ovamo. Koliko god mrzela to da priznam, vi ste mi jedina šansa. Već se smračilo i ko zna kad ću naići na sledeću grupu, ako uopšte i nađem na jednu. Hajde da nađemo neko rešenje koje je prihvatljivo za obe strane. U znak dobre volje mogu vam poveriti svoje kristale dok vi stražarite, ali da mi ih vratite kada bude moj red. Ja, naravno, vaše neću pipati, možete ih poneti sa sobom."

Dvojica mladića su razmenili poglede, i onaj sa mačem je konačno pristao uz uzdah.

Drugi mi je prišao i pružio ruku.

,,Ja sam Jeon, a ovo je moj brat Jang. Možda nismo baš najbolje krenuli, ali nadam se da ćemo 

se dalje slagati."

Nakon kraćeg promišljanja, rešila sam da se i sama predstavim.

,,Ja sam Izabela. Drago mi je."