Vrhovni Gospodar

5. poglavlje

Novi dan je osvanuo i kao da se rugalo našoj nervozi i zabrinutosti, vreme je bilo savršeno.

Zeno, Ling i ja smo se spremili i zajedno sišli na doručak. Kako smo se približavali sali za ručavanje mogli smo da čujemo veselu graju ljudi, no kako smo zakoračili u nju, svaki razgovor je stao i sve oči su bile uprte u nas.

Ipak, niko od nas nije obraćao pažnju na to. Imali smo druge stvari na umu - test. Jeli smo u tišini. Svako je bio izgubljen u sopstevenom svetu.

Završivši sa obrokom, osmotrila sam prostoriju. Svi su gledali sopstvena posla osim jedne grupe ljudi nedaleko od našeg stola. Bilo ih je troje i posmatrali su nas. Kada se moj pogled susreo sa jednim od njih, brzo je okrenuo glavu. Nedugo zatim su i ustali od stola uputivši se ka izlazu.

Znala sam da bi bilo previše providno da učinim isto i krenem za njima, te sam samo načuljila uši u nadi da će reći nešto važno pre nego što se odalje isuviše daleko.

Čula sam samo delove njihovog razgovora: ,,...ih opkolimo.... test.... Min je naredila... "

Ali bilo je dovoljno da shvatim da je to bila osveta za jučerašnje događaje.

Ling se konačno trgla iz sopstvenog razmišljanja i primetivši moje loše raspoloženja upitala: ,,Da li je sve u redu?"

Izdahnula sam i odgovorila: ,,Naravno", a zatim dodala: ,,Bilo bi bolje da krenemo. Samo nam još fali da zakasnimo."

I tako smo se uputili ka akademiji.

Ono što nas je tamo dočekalo bilo je more mladih. Na stotine i stotine mladića i devojaka, svi okupljeni na jednom mestu, ćaskajući nerozno sa svojim sagovornicima.

Pridružili smo se masi ljudi, gledajući ka uzdignutoj platformi sa koje smo očekivali da će nam se instruktori obratiti. Nijedno od nas nije progovaralo. Niko to nije izgovorio naglas, ali znali smo da je to bio rastanak. Svi se bore sami za sebe. U ovom okrutnom svetu nema mesta za timski rad. Jedina osoba kojoj možeš u potpunosti da veruješ si ti sam.

Uskoro su se i instruktori pojavili. Mišićavi čovek u kasnim tridesetima, čiji je svaki vidljivi deo tela bio prekriven ožiljcima, bio je praćen u stopu sa još dva čoveka koji su, iako nižeg rasta, i dalje odisali snagom i opasnošću. Njihovi pogledi ledili su krv u žilama.

Došavši do centra podijuma, prvi instruktor se oglasio.

,,Dobrodošli, ovogodišnji učesnici! Ja sam Feng Liang, vođa Demonske akademije", otpočeo je gromkim glasom.

,,Pre svega moram reći da mi je drago što vas vidim u tolikom broju! Međutim, samo stotinu vas će moći da se pridruži akademiji. Kako bi izabrali nove učenike, održaćemo test čija je sadržina strogo poverljiva. Ne moram da vam govorim šta će se desiti ako se neko izlane", rekao je i pustio svoj ki koji nas je poput lanaca stegao otežavajući disanje. Neki su počeli da se preznojavaju i hvataju za grudi vapeći za vazduhom, dok su oni slabiji pali na kolena gušeći se. No, pre nego što je veća šteta načinjena, povukao je svoj ki i nastavio.

,,Vaš zadatak je da lovite čudovišta!"

Odjednom je nastao muk.

I sama sam ostala zatečena. Zar ovde ne žive samo ljudi? Otkud odjednom čudovišta? Jesu li to promene koje je otac pominjao?

Odgovori su pristigli brzo.

,,Pre dve decenije u Tamnoj dolini su počela da se pojavljuju stvorenja koja nikada do tada nisu viđena. I koliko god pokušavali da ih se rešimo, nova se stalno pojavljuju. Zato je zadatak njihovog suzbijanje pao na nas. Tamna dolina je pripala Demonskoj akademiji, a naš zadatak je postao sprečavanje daljeg širenja tih stvorenja. Naravno, samo njihovo postojanje je stroga tajna. Normalni ljudi ne bi mogli da spavaju noći kada bi saznali za njihovo postojanje. Zato koje god doba dana bilo, naši ljudi patroliraju na ulazu u dolinu ne dozvoljavajući nikome ko nema odobrenje da uđe.