Vrhovni Gospodar

2. poglavlje

Svet broj 14 - Letios
Godina 2899.

Sedela sam za stolom, pogleda prikovanog za sada već hladnu šolju kafe. S druge strane je sedeo moj otac.

Po ljudskim standardima moglo bi se reći da mi je stariji brat, a ne otac, uzimajući u obzir naše godine. Pa, barem godine naših tela. Naše duše su znatno starije. Ne da znam koliko tačno, s obzirom na to da kada postaneš bog i otisneš se na dalje putovanje, pojam vremena ne postoji.

Nalazimo se u prostoru gde vreme ne prolazi, nema starenja, nema promene, osim ako je sami ne napravimo. Vreme postoji samo na svetovima gde žive smrtnici. Mada neki bogovi, i dalje osećajući čvrstu vezu sa životom koji su nekada vodili, odluče, da kada naprave sopstveni svet, nastave da žive u njemu kao bića koja su nekada bila.

Moj otac, doduše, nije jedan od takvih. Nekada je bio vilenjak i iako je zadržao svoj pređašnji izgled - dugu ravnu plavu kosu koja mu se spušta sve do struka, izdužene uši i oči plave poput nebeskog svoda ravnodušnog pogleda - ništa drugo ga više ne povezuje sa tom vrstom. Sada je pravi bog. Napravio je sopstveni svet koji posmatra iz daljine. Ne meša se u njegov tok, osim ukoliko mu ne preti potpuno uništenje, no čak i tada salje svoje pomoćnike - polubogove - umesto da lično sredi stvari.

Kao što sam rekla, godine naših tela su veoma blizu. Moje je staro tek 17 godina, a njegovo je u ranim dvadesetima. Iako bi se ljudskim bićima to činilo nepojmljivo, u krugovima bogova to nije ni najmanje čudno. Svako uzima obličje koje poželi, nema pravila.

Konačno sam skrenula pogled sa šolje i pogledala ka njemu. I dalje me je posmatrao, neutralnog lica. Čekao je da mu sve priznam. Uzdahnula sam i krenula sa izgovorima.

,,Ta matora drtina... Ovaj, taj starac je kriv za sve. Trebalo je da mi kaže gde će se rat odvijati. Onda se ne bih teleportovala usred borbe. Tu lokaciju sam izabrala baš zato što sam mislila da će biti napuštena. A onda kada sam se već pojavila, nisam mogla da sedim skrštenih ruku dok me napadaju, zar ne? Moze se reći da je to bila samoodbrana".

,,Protiv smrtnika koji i da su se svi udružili zajedno ne bi mogli da ti taknu dlaku na glavi?"

Usledila je tišina. Nisam imala šta da kažem na to. Bila je istina. Zašto sam uzvratila? Verovatna zato što sam idiot. Drugog objašnjenja nema. Spustila sam pogled i nastavila da buljim u kafu.
Uzdahnuvši, nastavio je.

,,Možda nije u potpunosti odmor, ali možeš otići kod Sarai. U poslednje vreme se dešavaju neke čudne stvari na njenom svetu i sumnja na prisustvo Osuđenih. Razmišljala je da se obrati Višem redu za pomoć, ali sam joj obećao da ću poslati nekoga da to sredi", rekao je i elegantno otpio gutljaj kafe.

Za trenutak sam se zamislila. To i nije bila tako loša ideja. Ne bi mi bio prvi put da se suprotstavljam Osuđenima - bogovima koji se ogluše o pravila univerzuma i krenu da napadaju tuđe svetove i ubijaju slabije od sebe. Ukoliko iko posumnja da su se Osuđeni nastanili na njihovom svetu, pozivaju Viši red u pomoć. Viši red čine viša bića - bića koja su jedan rang iznad bogova i čiji je zadatak da održavaju red u univerzumu i postaraju se da svi poštuju pravila koja je postavio Vrhovni gospodar.

Sarain svet je svet gde žive samo ljudska bića koja se razlikuju jedno od drugog po količini kija koji poseduju. Što više kija imaju, samim tim su jači i na višem položaju. Već sam bila na sličnom svetu. Borilačke veštine mi nisu strane, a ki je veoma sličan etaru i mani u drugim svetovima.

Nakon kraćeg razmišljanja sam pristala i vec sledećeg dana sam se našla u novom svetu.