Sve ljubavi nekad umru

Uvod

Muzika je nešto neobjašnjivo. Sitna je, lepršava, na vrhovima prstiju šeta kroz odaje srca i ima mogućnost da izazove svaku moguću emociju u čoveku i natera ga da je pokaže i ogoli se. Muzika skida do gole kože, ljudi iako su obučeni, uz muziku postaju nagi, nekako providni, vidimo ih tačno onakve kakvi su. Kada krvava ruka potegne za novom čašom koja će se razbiti o pod ili zid kafane, a glas bolno pukne uz tihe stihove na usnama, znamo da je čovek duboko ranjen, da ga boli. I duša. I telo.
Ruke koje veselo lete kroz vazduh dok telo poskakuje, dižu se majice i otkrivaju grudi, vesnik su mladosti, toplih srca koja spremno trče da vole i budu voljena. Suze uz muziku dobiju miris stare ljubavi, a široki osmesi otkrivaju zaljubljene i teraju ih da budu još zaljubljeniji, veseliji, slobodniji.
Muzika je život. Onaj ko ne sluša muziku, ne ume da živi.
Muzika je poseban doživljaj i niko ne ume da je doživi na isti način. Zato, valjda, cela kafana uglas peva i pušta plavokosu devojku da sedi na podu misleći da je pijana i da tako uplakana želi da preboli. Puštaju je, niko joj ne prilazi, misle da joj tako čine uslugu. Ne slute da njeno tiho srce vapi od želje da oseti malo ljubavi.

Noćas mi srce pati
Noćas me duša boli

Debele usne prekrivene nežnim roze karminom se polako razmiču i izgovaraju stih ili dva, a onda zaćuti da ne bi viknula od bola i slomila se dok je izložena pogledima cele kafane. Vazduh je gust, glavna komponenta mu je dim iz cigareta koje strpljivo čekaju među prstima da im se potroši radni vek, da se ugase i završe u nekoj piksli ili pod nogama silnih ljudi koji pripiti zapinju jedni za druge i lete sa jednog na drugi kraj kafane. Jedan takav, prilično pijan momak seda pored plavokose devojke i bez pitanja naslanja glavu na njeno rame. Ona u sebi nema glasa da ga išta pita, a nema ni snage da ga otera od sebe, zato samo naslanja glavu na njegovu i pušta suze da joj teku niz obraze.

Tada nije ni slutila da će momak sa kojim je delila patnju na podu kafane postati beleg njenog života i da će je poput zvezde vodilje usmeravati na staze osvetlane srećom. Uz njega, uspeće da preboli muškarca koji je bio njen život, a on će zaboraviti na ženu koja ga je izvela na pravi put.
Trčali su jedno drugom u zagrljaj poput vojnika koji posle rata traži utehu u toplom majčinom naručju. I preživeli su. Zajedno.