Sve ljubavi nekad umru

Đorđe

Klinička slika Snežane Kadijević se konstantno menjala na gore sve dok ona nije postala živi leš. Prognoze lekara nisu bile ni malo optimistične, ali svima je bilo žao da guše nadu mladom momku, više dečaku nego odrasloj osobi, saopšte istinsko stanje njegove majke. Sveća njenog života je dogorevala, a plamen je jedva tinjao.
Đorđe je negde, u najmračnijim odajama svog srca, znao da će uskoro doći vreme da život njegove majke, njegove večite zaštitnice i najveće životne podrške ode niz vetar. Strepio je od tog momenta, molio se Bogu svakodnevno, ali ni jedna molitva nije mogla da popravi njeno stanje.
Nakon dva meseca lavovske borbe, lekari su saopštili momku da je zvanično ostao sam na svetu. Nezaštićen, bez prijatelja, bez ljubavi, bez podrške, bez porodice, bez ičega. Ostao je sam.

Sedeo je ispred bolnice na klupi od drveta koje je strulo. Ta klupa ga je podsećala na njega. Klupa je bila neka vrsta ogledala. Polomljena, oštećena sa svih strana i izbledela, nekako tužna i mračna. Ništa lepo u njoj nije moglo da se vidi, a ni u njemu. Bar on ništa lepo u sebi nije mogao videti kad god bi se pogledao u ogledalo.
Osećao je kako mu se vilica trese, a oči vlaže sve više. Spremao se da zaplače. Nije odavno.
Progutao je knedlu u istom momentu kad je prva suza skliznula niz njegovo lice i ostavila za sobom otvoren put i drugim suzama da se spuste niz njegovo lice. Šakama je preklopio skoro celo lice, a laktovima se oslonio na kolena. Plakao je dugo, ali u sebi, navikao je da plače tako. Da otac ne bi došao da popravi batine. Navikao je. Na sve je navikao. Ništa nije teško.

Nakon što je isplakao celu reku suza osetio je da neko seda na klupu pored njega, a par trenutaka posle ga je zagolicala kosa na vratu. Nije imao snage da pogleda, ali je po tihom glasiću shvatio da se radi o mladoj devojci. Sedeli su u tišini skoro pola sata, kad je on odlučio da skloni ruke i pogleda u devojku. Ona je još uvek tiho plakala.
Prvo što je primetio bile su krupne, zelene oči i tršava kosa crna poput uglja. Lice joj je bilo posuto sitnim pegicama koje su joj davale neki neobičan izgled, kao da nije bila sa ove planete.

-Ja sam Đorđe.-rekao je i povukao se u nazad dopuštajući joj da se još udobnije namesti na njegovo rame.

-Ljiljana.-izgovorila je i šmrcnula. Posle dugog uzdaha u kom se osetila ogromna količina tuge, pomerila se sa njegovog ramena i zagledala u nebo ponovo puštajući suze.

-Ko je?-pitao ju je promuklim glasom.

-Baka. Jako je bolesna.-izgovorila je kroz polu vrisak i gorko zaplakala. Kako je samo strašan njen plač! Momak je osećao strah od tolike količine tuge.

-Nadam se da će biti bolje.

-Tebi?-kratko je pitala nakon što se malo pribrala.

-Mama. Umrla je.-spustio je glavu i stegao šake.

-Jako mi je žao, Đorđe.

Pružila je svoju sitnu ruku ka njegovoj punoj ožiljaka od ugašenih cigareta i raznih sprava za batine kojima se služio njegov otac. Stegla je čvrsto njegovu ruku i ponovo vratila svoju glavu na njegovo rame.
Prolazili su kroz tugu koja se tmurno nadvijala nad njima, a oni su bili oslonjeni jedno na drugo tako tražeći utehu.

Zagledani u ulicu ispred bolnice, dočekali su zajedno zoru na slomljenoj drvenoj klupi.