Sve ljubavi nekad umru

Danka

-Dobro sam, Danka, dobro.-čvrsto joj je držao ruke. Već sat vremena na kolenima kleči kraj bolničkog kreveta i plače. Nenad je ranjen, igrom slučaja se našao nedaleko od postavljene mete, pa je general pucao na njega. Ostao je živ, ali jedva. Danka se prisećala obećanja koje joj je dao i ljutila se na njega zato što se igrao tim obećanjem. Mogao je da umre. Metak je mogao da bude koban. Strah u njoj je nadolazio i stezao joj omču oko vrata, nije znala šta ju je snašlo.

-Nisi dobro! Kako možeš da kažeš da si dobro!?-vikala je kroz suze koje su bez njene volje lile niz obraze, pa joj se plava kosa lepila za lice.

-Nemoj, Danče.-Stevan je pokušavao da je dohvati, ali je i njemu izmicala i sklanjala se. Nije umela da opiše bol koji je osetila kad je saznala da je ranjen, strah dok je iščekivala doktorove reči i nenormalnu sreću kad je saznala da je bolje. Ali nije dobro. Doktor je rekao bolje, ali nije obećao dobro. Nije joj dao utehu kakvoj se ona nadala. Strah je bivao sve veći, kao i njena sumnja u obećanje koje joj je dato.

Naposletku, kad nije shvatila šta da radi samo je sela na pod pored stolice na kojoj je bio njen otac i nežno uzela njegovu ostarelu ruku. Pogledom se izvinjavala ocu jer ga prethodno nije slušala i ljubila njegovu ruku. Jedva je uspela da zaustavi reku suza koja joj je tekla niz lice.
Dva muškarca, različitih godina i pogleda na svet u njoj su videli nezaštićenu devojčicu koju su hteli da čuvaju u srcu do svog poslednjeg daha. Jedan je bio onaj koji je sivilo njenog života uvek farbao u najlepše boje. On je čaura, samo sena nekada blisatvog mladića, koja postoji i diše samo da bi pazila na nju. A onaj drugi je onaj kom je ona dala smisao. Onaj čiji je talenat ona zavolela, onaj kom je pružila šansu i dala obećanje. Volela ih je i oni su voleli nju, ali u tom trenutku nisu uspevali da obazdaju najezdu emocija koja ju je pritisla sa svih strana. Devojka je bila naprosto sluđena, ali je imala snažnu veru u muškarce koji su menjali njen život. I uvek je imala veru. Verovala je ceo svoj život.

Stevan je pomazio njenu plavu kosu i ustao sa stolice uz bolnu grimasu ostavljajući ih same u tihoj bolničkoj sobi.

-Danka, dođi.-progutao je knedlu i okrenuo glavu ka njoj. Ona je gledala u njega, ali nije želela da mu priđe. Sedela je na podu u crvenoj haljini koju je isprljala blatom dok je trčala do bolnice. Kapljice sada već suvog blata su bile čak i po njenoj zimskoj jakni, a čizme na nogama nisu se ni videle od debelog sloja prljavštine koja ih je prekrivala u celosti. Tek kad je ponovo izgovorio njeno ime ona je ustala i sela na krevet kraj njegovih nogu. Nije mogla da vidi ranu na njegovom stomaku, ali je bila sigurna da ga boli i zato je bolelo i nju. Skoro da je fizički mogla osetiti njegov bol.

Stezao je svojim krupnim šakama njenu sitnu ručicu koja je podrhtavala. Suze su mu se nakupljale u uglovima očiju dok je gledao njeno uplakano lice. Teško mu je padalo to što nije dobro, to što možda i neće biti. Nije pronalazio reči kojima bi je utešio.

-Budi dobro. Obećaj mi.-progovorila je i još jače stegla njegovu ruku, ali on je dugo ćutao.

Tražila je obećanje, ali on je bio čovek od reči. Kada nije bio siguran da isto može ispuniti, nije obećavao ništa. Zato i nije obećao. Ovaj put, nije bio siguran.