Sve ljubavi nekad umru

Danka

-Žao mi je.

-U redu je, Nenade. Znam da je tati teže i zato patim, ali ja nekako nisam ni stigla da je upamtim. Ne nedostaje mi onoliko koliko bih ja želela da mi nedostaje.

Svesna da ocu ne može reći sve što joj leži na srcu, otvorila je dušu momku kog vidi prvi put u životu i osetila je ogromno olakšanje jer nije držao motivacioni govor, i trošio reči uzalud. Jednostavno ju je saslušao, bez prekida, pustio je da se otvori česma na njenom srcu i da iz te česme isteče svako osećanje koje je čuvala u sebi i tako se povređivala.
Znao je da treba da pusti da prođe neko vreme da bi on počeo svoju priču. Za razliku od njene, ova je bila lepa i rado je se prisećao, pa je želeo da joj bar malo ulepša momente tuge koja ju je uzela u svoj hladan zagrljaj.

-Moj deda je bio mornar.-započeo je pažljivo gledajući u nju, nadao se da neće odbiti njegovu priču. Ona je umilno podigla glavu i pokazala mu plave oči crvene od neisplakanih suza koje nije htela da pusti napolje. Taj njen pogled Nenad je shvatio kao znak da slobodno može nastaviti.

-Dakle, deda Vojin je bio mornar. I na jednom putu u Italiji je upoznao devojku koja mu se odmah dopala. Deda je bio, kako naš narod kaže, slobodniji čovek, nije imao dileme da li da priđe nekome ili ne, da kaže nešto ili prećuti. Bio je snažna ličnost, ali kako je bio u Italiji, a nije znao reč italijanskog bilo ga je sramota da priđe lepoj devojci.-napravio je pauzu i zamislio se. On uopšte nije ličio na dedu, ali ga je ta priča o stidljivosti itekako podsećala na njega, pa ju je zato, valjda, toliko i voleo.

-Plovio je stalno u tu istu luku i svaki put bi video devojku, međutim ni ona nije prilazila njemu, ni on njoj. Zato je on odlučio da sebi odredi rok do kog će naučiti jezik kako bi mogao da se sporazume sa devojkom.

-To je slatko.-Danka se nasmešila i nežno pogledala u Nenadove tamne oči koje su zasijale od radosti kad je shvatio da je stvarno interesuje ono što joj govori.

-Jeste! I deda Vojin je tako za dva meseca naučio da govori na italijanskom. Spremio se za put, otplovio i kad je stigao u luku video je devojku na pijaci. Međutim, tad nije uspeo da joj se javi jer je morao da odnese neki paket generalu. Kad se vratio, devojke više nije bilo, pa se on razočarao. I oni su tu prenoćili, ujutru kad je trebalo da se krene on kaže svojim prijateljima sa broda da ga pokupe sledeće nedelje, kad su trebali ponovo da dođu u luku, a on će ostati tu na obali da čeka devojku.

-Mene bi oduševio!-viknula je uzbuđeno, a odmah zatim uputila izvinjenje Nenadu i zatražila nastavak priče.

-Nije mnogo čekao, jer se već sledeće jutro devojka pojavila. On joj je prišao, ispričao joj na italijanskom kako ju je dugo posmatrao pa je želeo da je pozdravi. I on pruža ruku ka njoj da se upoznaju, ona prihvata ruku i govori mu kako se zove. Možeš li pogoditi ime?-nasmešio se i pogledao u devojku.

-Frančeska!-Danka je ciknula i zasmejala se. Pratila je italijansku seriju koja se zvala Frančeska, pa joj je to ime prvo palo na pamet.

-Ne, rekla je da se zove Višnja. I to na čistom srpskom jeziku.-uputio joj je osmeh i podigao obrve pa je onaj ožiljak posebno došao do izražaja.

-Lažeš me.-zaustavila se u mestu i iznenađeno ga pogledala.

-Ne lažem te.

-Lažeš, Nenade. Ne verujem ti.

-Kunem ti se u levu ruku kojom pišem pesme, da govorim istinu.-podigao je obe ruke u zrak i stao ispred nje.

-Učio je jezik kako bi se upoznao sa devojkom sa kojom je mogao da se upozna mesecima pre na svom maternjem jeziku?

-Upravo to i govorim.

-O Bože!-devojka je uzdahnula i nasmejala se. E to je priča.

-Da nastavim, ako sam te ubedio.

-Jesi, jesi.-nasmešila se i konačno nastavila hod.

-I njih dvoje su se ubrzo venčali, a ona je došla u Kotor kako bi živela sa njim. Međutim, ubrzo nakon rođenja mog oca, deda je stradao u oluji, a baka se teško razbolela.

-O.-to je sve što je uspela izgovoriti. Zar svaka lepa priča mora imati loš kraj?

-Da, ovaj...Baka se razbolela i prestala je da bude svesna stvarnosti. O tati se brinula dedina majka jer je baka Višnja svaki dan išla u luku i sedela na klupi. Čekala je, valjda, da se vrati. Ali on se nije vratio. I ona je umrla čekajući ga.

-To je jako tužno.-izgovorila je to polako i ponovo je počela borba sa suzama.

-Ja ne mislim tako.-Nenad je stavio ruke u džepove i zaustavio se iza nje. Ponovo mu je stajala okrenuta leđima.

-Znaš, kad voliš nekoga onda ga čekaš. Da dođe kući, da sedne za sto, da opere ruke, da legne u krevet, da te poljubi. Čekanje je ružno samo kad čekaš nekoga ko ga nije vredan.-završio je svoj monolog i namrštio se. Nije imao nameru da to deli sa njom, ali reči su samo izašle iz njega.

-Idem u vojsku uskoro.-izgovorio je i podigao glavu, a ona se okrenula i izgovorila samo dve reči koje su mu tada bile preko potrebne.

-Čekaću te.

Nasmejao se i uzeo njenu ruku u svoje. Zagrejao je njen dlan, a potom na isti ostavio pečat usnama koji je, opet prećutno, odredio njihovu sudbinu.