Sve ljubavi nekad umru

Danka

Meseci su prebrzo prolazili, a u njenom životu su Nenadovo ime i njegov lik postajali sve značajniji. Danka se vezala za njega onako kako nije nikada ni za jednu drugaricu, ni jednog prijatelja, ni za koga. Već je upoznala Nenada sa tatom, znala je da će tata biti oduševljen baš kao što je i ona.
Stevan bi dugo hvalio Nenada i njegov odnos prema njegovoj mezimici, video je u njemu osobu kojoj bi mogao poveriti Danku i ne brinuti se ni na sekundu za njenu sreću. Znao je to posle samo par viđenja, ali ubedio se onog trenutka kad je momak pokucao na njegova vrata i obazrivo ga zamolio da odvede Danku u Kotor ne bi li joj pokazao brod svog dede. Iako nije bio oduševljen, Stevan je odlučio da veruje momku, pružio mu ruku i zamolio ga da pazi na nju.
Par dana nakon što je obećao njenom ocu da će je čuvati, Nenad je rekao Danki da putuju.

Ušuškan pod Lovćenom, smešten u samom dnu jednog od najlepših zaliva sveta, Kotor je u Dankinom srcu dobio posebnu prostoriju u kojoj je večno gorilo svetlo njihove ljubavi. Srednjovekovne građevine, uzane, popločane ulice, trgovi, crkve, peščane plaže i betonski molovi su bili do tad neviđena lepota kojoj se Danka radovala i oberučke je prihvatala.
Nenad ju je doveo do Morske kapije i zastao tu ne bi li joj otkrio po neku zanimljivost o toj kapiji.

-Glavna kapija je poznata kao Morska kapija i ona potiče još iz šesnaestog veka. Kako su mlečani tad imali veliki uticaj, i sama kapija je građena u doba mletačkog providura Bernarda Renijera. A dobila je naziv Morska kapija upravo zato što je more u tom periodu dopiralo skroz do njenog ulaza. Možeš li pogoditi stil?-devojka se zagledala u građevinu i videla u njoj elemente baroka o kom je najviše i učila u školi.

-Rekla bih da je barok.-pogledala je u njega i nadala se da je pogodila.

-Blizu. Ima elemenata baroka, ali i renesanse, ali ti računam da si pogodila.-dodirnuo je prstom vrh njenog nosa i izazvao time njen širok osmeh.

-Veče već pada, hajde.-pružio joj je ruku koju je ona već po navici prihvatila i krenula za njim. Spustili su se do obale i posmatrali brodove. Najzad su došli do trgovačkog broda kog je nagrizao zub vremena, bilo je očigledno da već dugo ne plovi. Nenad je pažljivo posmatrao stari brod, a Danka je već laganim korakom krenula ka istom i zagledala ga sa svih strana. Na aluminijumskoj pločici prikačenoj uz bok broda urednim, pisanim slovima latinice bilo je urezano ime Višnja.
Danka je svoj plavi pogled usmerila ka Nenadu koji je slegao ramenima i potpuno joj se približio.

-Dedina želja koju su ispunili drugi mornari.-nasmejao se i uhvatio njene ruke u svoje držeći ih čvrsto. Teško je uzdahnuo i spustio glavu ne bi li oslonio čelo na njeno.

-Ovo je brod tvog dede.-nasmešila se, ali kad je videla da su mu oči sklopljene, a izraz lica ozbiljan i sama je sklopila svoje oči i potpuno se oslonila na njega.

-Došli smo ovde da te zamolim, Danka.

-Šta da me zamoliš?-namrštila se i pokušala da se odvoji malo, ali on je položio ruke na njen struk i približio je sebi.

-Obećaj mi da ćeš me čekati kako je baka čekala dedu.-izgovorio je i progutao ogromnu knedlu koja mu je sve vreme stajala u grlu.

-Obećaj mi da ćeš se ti vratiti.-Danka je položila ruke na njegovo lice i skoro zahtevala da njihova priča ne dobije kraj kakav nije želela.

Ponovo prećutno, Nenad je izvukao iz džepa prsten njegove bake okačen o tanak srebrni lančić. Okačio ga je oko njenog tankog vrata i prvi izgovorio jednostavnu reč nanizanu od osam glasova koji su im oboma pružali mir.

-Obećavam.

-Obećavam.

I jedno i drugo su izgovorili tu jednu reč, punu vere u budućnost i nade u vremena koja su pred njima. Obećanja su bila potpuno zapečaćena prvim poljupcem koji im je ostao u sećanju kao najlepši trenutak njihove velike ljubavi, a Kotor kao simbol čekanja i obećanja koje su jedno drugom dali.