Sve ljubavi nekad umru

Danka

Ja moram da pijem da ublažim bol
O, kako je tužan ovaj život moj
O, kako su noći duge, Danka
Ja ispijam čaše bez prestanka
I šapućem
Danka, Danka volim te

Pred sklopljenim očima odvijao se film koji je došao iz ne tako davne prošlosti u kojoj je sve bilo jednostavno i lepo. Nepokošena trava se savijala pod njenim lepo oblikovanim nogama koje su neustrašivo bose gazile zemljom prkoseći blatu, bodljikavim travama, raznim insektima i gmizavcima koji su se skrivali negde ispod zelenog pokrivača. Bela, lepršava haljina obeležena tamno crvenom flekom od višnje koja se nije uspevala oprati je bez obzira na godine koje je imala bila jednako lepa. Vijorila joj se oko nogu pri pokretu, a i na najmanji skok se podizala i otkrivala krivinu čvrste zadnjice koja je postepeno prelazila u široke kukove, uzak struk i nenaglašene, male grudi koje devojka nije naročito volela. Kosa joj je bila prirodno plava, gusta poput lavlje grive, vetar se poigravao njome i terao pramenove na suprotne strane uporno ih mrseći u čvorove koje je devojka četkom uporno i dugo svakodnevno raščešljavala.
Bila je sitna, krhka poput ruske balerine, lakog koraka zbog kog se činilo da prilikom hoda uopšte ne dodiruje zemlju. U njenoj pojavi bilo je nešto graciozno, odmereno, izgledala je nestvarno, kao da se izvukla iz morskog dna ili sišla sa samog neba. Toliko je bila lepa.

Međutim, čim bi otvorio oči i prestao da peva ona bi mu skliznula niz prste i izgubila se u prošlosti. Bila je previše lepa za ovaj svet, zato ga je, valjda, prerano i napustila ostavljajući za sobom biser još lepši od nje. Na torti pred plavookom devojčicom gorelo je u harmoniji osam plavo-žutih svećica. Plamen se lelujavo kretao na sve strane obasjavajući joj oči koje su tako obasjane izgledale još mudrije iako je devojčica bila premala za bilo kakvu mudrost. Premala je za oči duboke poput dva jezera iz kojih je svakog časa mogla poteći biserna suza.
Vlažna tečnost joj je klizila iz nosa i skoro joj dodirnula gornju usnu kad je čovek povukao svoj rukav i obrisao joj lice. Plakala je. Ali i dalje je bila nestvarno lepa, krhka i lepršava poput žene koja ju je osam godina ranije donela na svet, poklonila joj svoju dušu i otišla na neko bolje mesto.

-Srećan ti rođendan, mila. Najsrećniji.-mlad čovek je i sam ispustio par suza koje je brzo brisao rukama grubim od poslova koje je obavljao ne bi li obezbedio svojoj jedinoj ćerki pristojan život. Spustio se na kolena pored stolice na kojoj je sedela i uzeo njene ruke u svoje, ljubeći prvo levi, a zatim i desni dlan. Čvrsto je stezao njene ruke u svojima moleći se u sebi da će uspeti da ispuni njenu rođendansku želju.

-Šta želiš za rođendan Danka?-zagledao se u njene oči očekujući odgovor koji je zahtevao novac koji on nema.

-Tata.

-Da?-nestrpljivo je prekinuo tihi glasić kojim mu se obratila. Strahovao je da će je razočarati.

-Ja ću da se udam za dečaka koji mi bude pevao kao ti. To želim.

-Šta želiš?-nije uspeo da je razume iako je govorila i više nego jednostavno.

-Da mi neko peva o meni. Hoćeš li tata? Hoćeš li?-skočila je sa stolice i stavila ruke na njegova ramena gledajući ga sa nadom.

Cele noći lutam ulicama pustim Danka
Ti si svoju ljubav poklonila drugom o Danka
Kako da ti kažem koliko te volim Danka
Kad si ti život moj

I pevao je. Ceo svoj život je posvetio Danki, pevao je za nju i lečio je muzikom. Svim silama se trudio da nadoknadi ulogu majke u njenom životu iako ona nikad odistinski nije ni osetila da joj majka fali. Godine su išle, ponekad bi pitala za nju, a otac joj je dugo pričao o ženi nestvarne lepote koju je voleo slepo i bezuslovno.

Nošeni godinama, devojčica i njen otac postali su vezani jedno za drugo neraskidivom sponom koja je držala njihova srca blizu jedno drugom. U onaj čas kad sunce poželi da utone u tamu i prepusti ulogu nebeske svetiljke mesecu devojčica bi uzimala očevu ruku u svoju, pa bi dugo šetali kraj reke i tražili sazvežđa na vedrom nebu. To šetanje kraj reke svake večeri postala je tradicija koju su njih dvoje negovali, a sama slika oca i ćerke koji svaki dan u isto vreme šetaju kraj reke večiti simbol njihovih grada.

Veče je bilo prijatno. Mesec je izgledao kao bleda fleka boje cimeta koja se ogleda u reci koja je zapljuskivala krupno kamenje i nosila u sebi plastične kese, limenke piva i vukla ih ka ušću u neku drugu, veću reku. Danka je bila na prelazu između devojčice i devojke, bila je treći razred gimnazije i najlepša devojka koja je ikada hodala gradom. U lepoti je nadmašila i majku za koju su mnogi govorili da je verovatno najlepša žena koja živi u tom podneblju. Devojka je nosila plavu haljinu nemarno posutu belim cvetićima i crne, lakovane cipele koje su uvek bile uredne i lepe iako su prilično davno kupljene. Pošto je veče sa sobom donelo i prohladan vetar, devojčina mlada ramena i nerazvijene grudi je prekrivao očev tamno zeleni prsluk koji je ponekad nosio u lov. Čovek koji je hodao kraj nje, njen tata, izgledao je tačno onako kako izgleda čovek koji je izgubio ženu koju voli. Leđa su mu bila potpuno povijena kao kod dede kog su godine stigle, lice mu je bilo koščato i ispijeno, a oči duboko upale u lobanju izgubile su zelenilo i dobile neku mističnu, sivu boju. Odeća na njemu bila je starija od njegove ćerke, iznošena i više puta krpljena, ali on je bio srećan sve dok je Danka imala lepe haljine kojima je mogla još više da naglasi svoju vanzemaljsku lepotu. Stevan Stamenov disao je za svoju mezimicu, živeo je kako bi držao nju u životu, a voleo ju je samo onako kako otac može voleti svoju ćerku. Ćerke su zarobljenice srca svojih očeva, a Danka je srce svog oca držala na dlanu i pažljivo se njime igrala kao najvrednijom igračkom. Stevan i Danka su seli na obalu reke ispod guste krošnje starog kestena koji se nadvio nad koritom reke, izgledalo je kao da razmišlja da li da se ispravi i nastavi da bude jedino drvo na obali ili da počini samoubistvo, baci se u reku i pusti da obala bude potpuno ogoljena. Danka se naslonila na stablo krupnog drveta i položila dlan na očevo povijeno rame. Činilo joj je da je u poslednje vreme mršaviji nego što je bio, ali on je to odbacivao objašnjavajući joj da je godinama na istoj kilaži. Njegove reči samo su delimično umirile devojku koja je svedočila sve većem umoru kom se njen otac prepuštao bez imalo borbe.

-Možda bi trebalo da odeš do doktora.-devojka je tiho, skoro šapatom govorila, ali ovaj put je podigla glas i obratila se ocu.

-Sećaš li se kad si rekla da ćeš se udati za momka koji ti bude pevao Tominu Danku?-namerno je promenio temu učinivši da devojčine misli odlutaju na drugu stranu.

-Sećam se, ali.

Nemoj da se ljutiš što ti pišem pesme, Danka

Fijuk vetra se utišao, priroda se umirila i sve je utonulo u neku tišinu dok je čovek glasno izgovarao reči pesme i sklopljenih očiju prizivao u misli ženu koju će voleti do svog poslednjeg daha.