sve što ćutim.

XXVIII

the gentle pitter-patter of rain was stumbling upon the roofs and roads. ključaonica je zaškripala i samo par sekundi kasnije, vrata su se otvorila. nezgrapno je odložio crni kišobran, sa koga se voda još slivala, u kantu namenjenu kišobranima. rukama je otresao višak vode sa pantalona i skupljenih obrva odmarširao pod tuš - da se bori vodom protiv vode.
vrela voda je dobovala o njegovo teme a zatim se lagano spuštala naniže milujući svaki milimetar njegove kože. razmišljao je o tome kako statistika pokazuje da se usamljeni ljudi kupaju vrelom vodom - uveravao je sebe da on nije usamljen, kao i da u svakoj nauci ima grešaka - a onda su navrle misli o greškama, apsolutnim, maksimalnim, delta el, greške u radu - misli su odnosile jedna drugu kao od šale. izašavši iz kade stao je na mokri veš koji je prethodno bacio na pod, dohvatio tamno zeleni peškir i zaronio lice u njega.
par minuta kasnije, nalazio se u kuhinji preturajući po visećim elementima tražeći kafu. grdio je sebe jer ne zna raspored namirnica u sopstvenom domu, ako je tako uopšte mogao nazvati mesto u koje svraća i provodi ono malo slobodnog vremena koje ne povede na putu, radeći. nakon što je pronašao čarobni napitak za kojim je tragao, uputio se po knjigu. išta što bi mu skrenulo pažnju sa slučajeva. prišavši polici koja je bila pored prozora zagledao se u tamno nebo koje je povremeno bilo išarano divnim ljubičastim venama elektriciteta. pomislio je kako je velikodušno što postoje munje - zahvaljujući njima i oni koji se boje mraka mogu uživati u olujama. pružio je ruke ka starom primerku gospodara prstenova i ubrzo pod prstima osetio gadnost prašine. toliko često je kod kuće da se po njegovim omiljenim knjigama gomila prašina. namrštenog lica je obrisao rukom prašinu sa knjiga..
{who is he¿}