sve što ćutim.

XIII

došlo je vreme
da se raziđemo.

da me zadnji put
pribiješ uz grudi
i omirišeš mi kosu

da zadnji put
osetiš kako drhtim
u tvom naručju

da ti se zadnji put
predam sva
bez mrvice razmišljanja

podižeš mi glavu
i gledaš kako suze naviru

i gledam u prozore tvoje duše
urezane nad gustim lukom
tvojih čupavih obrva

utisni mi poljubac na čelo
dok ja ćutim i slutim
još samo par minuta mira

a onda ću se izmigoljiti
iz tvog zagrljaja
i još jednom, o samo još jednom

uzeti te za ruke
eh moji vesnici bure

dosta sam se nagledala
predstave tvoga života
a da čak ni kartu nemam

nikad je nisam ni imala
odakle mi pravo da krišom ulazim
u pozorište tvog bivanja

muzej tvojih reči i usana
atelje tvoje duše
i studio tvojih misli

okrećem ti leđa
uzimam svoj veliki kofer ega

u kome nosim ono malo
preostalog dostojanstva
i krećem.

gazim odsečno, glasno i oštro.
slušam bat svojih koraka
zvuči baš kako treba

baš kao da mi se duša ne raspada
kao da se ne ruši fasada moje ljubavi
— zvuče kao da svaki od njih ne boli

dolazim do vrata
i pokušavam da se ne okrenem
ali ti ipak upućujem pogled preko ramena

o kako bih se trkom vratila nazad!
kako bih skinula svaki sloj
sa svoje duše

i gola stala pred tebe
bacajući i ego i dostojanstvo —
na milost i nemilost ti se dala!

ali ne pomičem se,
samo te gledam.
gledamo se.

zadnjim atomom snage
podižem nogu i prelazim prag
zatvaram vrata

prešla sam prag,
zalupila vrata
— ali hoću li izdržati da se ne vratim?!