Moje pesme

ČAROLIJA ZIME

Dok u jutru hladnom
pahulje padaju, pa prave ćilim beo,
svežina pluća otvori,
a um se umiri, da vidim život ceo.

Posmatram, pa se čudim
kuda stalno žuri ovaj svet...
Zašto ne zastane, da se malo divi,
jer života nema pet.

Puče belina preda mnom,
a u duši neki mir
zbog trenutka blagog...
Navejaše sećanja,
snovi, nade, tajne,
pregršt srcu dragog.

Eh, koliko vremena,
lutanja, energije unete
u beskorisno stanje...
Bola, patnje, stradanja,
nepromišljenih poteza
gde radosti je manje.

Šta će čovek, proklet...
Neuk, željan pažnje, laže,
a sve mu je pod nosom!
Onoga najvrednijeg, što sve duše traže...

Zato zastadoh u momentu
da udahnem punim plućima
i pustim koren za večnost,
umesto da lunjam po nekakvim bespućima...

Pa i tebi sada kažem:
nos promoli, pahulje doživi!
Srce ispuni malim, a vrednim;
celim bićem i svom snagom
sitnicama se divi.

© Jelena Stefanović