U zagrljaju Tvom se topim,
prostirem do beskraja,
zagrevam da pucketam
kao plamen na snegu belom...
Ali, u naručju Tvom zime nema...
Samo mir, toplina, bezbrižnost detinja...
Prostirao si ispred mene
trnovite staze, mraz i žegu,
sunovrat i vrhove
kojima sam se radovala jednako,
ne znajući da jedina istina si zapravo Ti...
Da Tvoje krilo zamene nema
i da svaki tuđi poljubac peče i kasapi...
A tvoja ljubav izričito ljubomorna
i netolerantna, a opet tako puna razumevanja za lutanja srca moga... Srca varljivog
koje je utehu tražilo
u drugima
i rađalo želju bezobraznu
da istražujem i druge ljubavi... Ljubavi ili možda strasti smrtne,
koje vode u nepovrat, u kojima ipak sreću ne nađoh...
A ti si tako veliki, Bože,
tako veličanstven i mio
da si me nevernu opet primio
u dom svoj,
da zajedno nastavimo put u večnost
u kojoj obitavaš neprestano...
Izvadivši me iz brloga,
pružio si mi ruku
i još jednom pokazao
kako oproštaj spira mrlje
i isceljuje rane koje samoj sebi napravih...
Kao pravi kralj,
izdignut od svake bede,
šepuriš se u svojoj palati
i baš te briga što iz nje neko ode...
Jer znaš da je najlepša,
najveličanstvenija od svih palata...
Lepa kad je prazna,
ali još lepša kad u njoj borave
oni koji Tebe ljube,
oni koji posle nedođije ovoga sveta baš u njoj svoje skrovište nađu.
Ti neverni pokajnici domu Tvome
daju neki poseban sjaj i toplinu,
i iz njegovih zidova
pesma sama poteče
slaveći život uprkos svim nedaćama,
jer se one istope pred imenom Tvojim.
Oprosti, postojani,
što si me posrnulu gledao
kako okrećem Ti leđa!
Nestalna jesam pred čvrstinom Tvojom, ponekad očajna što nikad neću biti tako sjajna kao Ti...
Pa opet si me zaklonio
i iz bure životnoga mora iščupao
da se sada mogu klanjati
pod nogama Tvojim
i doveka radovati se
što na Tvojim grudima
umirući, rađam se.
© Jelena Stefanović
أنت تقرأ
Moje pesme
شِعرKolekcija mojih pesama na Wattpadu koje sam pisala u različitim razdobljima....
