Moje pesme

Kraljica nju ejdža

Ona je moćna, boginja, diva

Ona je jedna čarobnica snažna

Živi konstantno u toj svojoj laži

Stalno, jadna, pravi se važna.

Ona afirmira, mantra, meditira,

vizuelizira, a zapravo blefira

Sakuplja perca, sveće, kristale

I misli da tako visoko vibrira.

Živi vorteks, šta god li to značilo

Tvrdi da svoje ostvaruje snove

Tapka se, tapka da otpusti naboje

I manifestuje potom gomilu love.

Ona je šatro velika zavodnica

Miriše na esencije i ulje od bilja

Gleda u zvezde, Sunce i Mesec

Pa onda piše čekove obilja.

Klanja se boginjama što su demoni

i uredno pazi na mesečeve mene

Kupa se i mazi u zvučnim kupkama

Na brojne motivatore sva reže vene.

Um su joj vremenom teško zaokupili

svakakvi idoli i svetska slava

U momentu kada duša nastrada

Tada će žestoko da zaboli glava.

Nažalost, onda će već da bude kasno

da shvati da nije baš nikakva dama

Možda ni tad joj neće biti jasno

da to lažno svetlo večna je tama.

To ne znači ništa kraljici nju ejdža

Misli da je ona naprednija od drugih

Ta robinja strasti i burnih ideja

što sablazne je tokom svih noći dugih.

A onda ih sve redom sprovodi u delo

Veruje da kreira drugačiju realnost

Šuplja iznutra i okićena spolja

U carstvu je pravde tek neželjeni gost.

Šta će, muka, kada su je učili

Da svojim mislima ćelije programira

Da večnost proda za sada i ovde

samo da može još malo da uživa.

Ko će onda za tu dušu da se moli

koja ni ne sluti koliko je slepa

sva u tripu od bezuslovne ljubavi

što ne zna da tako svakom zlu tepa.

Iluzije jesu po prirodi slatke

Ja svoje izgubih u moru lutanja

A u laži jesu sve noge kratke

Samo ih je mnogo pre novog svitanja. 

©Jelena Stefanović, 2021.