Moje pesme

Žena bez iluzija

Više nisam devojčurak,

pa da verujem u snove

što čine život smislenim

i ka novoj nadi plove.

Nisam više naivna,

niti očekivanja brojim.

Nisam više lepršasta

da iluzije krojim.

Nisam više ni željna

onoga za čim se uvek juri,

svako čekanje se izgubi

u gustoj životnoj buri.

Gledala sam kako dugo

dete u srcu da ostanem.

Gledala sam, još ne nađoh

kako imuna da postanem.

Imuna na zlo, na ružno, na bol...

Imuna na žudnju, na loše, na dno...

Kako vreme prolazi

sve manje išta osećam,

pa se pitam zrela li sam

il' se ničeg ne sećam.

Grubo li mi srce postade

i otupelo od boli?

Pa se skriva, čezne, pati,

ali, ne prestaje da voli!

Znam samo da devojčurak više nisam...

Niti pristajem na kompromise!

Skupo su me koštali

da liku svom tek nađem obrise.

Mozaik lica, puzle duše

traže nadu, svetlost glave

Ali ona ne nađe se

u trenutku zemne slave.

I kome sada mogu biti važna?

Kome može stati do mene?

Kada lik svoj skupila sam,

pobegla iz gadne sene.

Kome sada može stati,

kada žena sam bez iluzija?

Neće više igre tkati

onaj što nas ubija.

Pa nek crkne, pukne, nek se muči

što više hrane nemam!

A ja odoh da se molim

da u budnoj svesti snevam.

U istini da prebivam,

da zaboravim da sanjam.

Nisam više devojčurak

da ih straha izranjam.

©Jelena Stefanović