Moje pesme

Ko si ti?

Ko si ti da mi braniš let
da mi lomiš krila
i zadržavaš dah?
Ko si ti da mi gradiš svet
bez lepote što blista,
a što razara strah?

Ko si ti da mi držiš uzde
da me krotiš grubo
i zaustavljaš kas?
Ko si ti da mi rušiš snove
da povređuješ dušu,
prolongiraš spas?

Ko si ti, da te ja pitam?
Pre svega, odakle ti pravo?
Stvarno želim da znam...
Ko si ti da mi namećeš ritam procenjuješ i sudiš,
da me stavljaš u ram?

Jer, ja nisam kakva lutka od porcelana ni telo bez života,
već božji hram,
u kome sve igra od radosti, elana pucketavih strasti
i svih bolova što znam.

Bolova što znatnu punoću mi dadoše
i otkriše prostranstva moje ranjene duše,
bolova što odaše mi tajnu do večnosti, brišući sve senke što iznutra me guše.

Bolova što klinom pogode ti srce,
pa iz njega odmah sav život odnesu, onih što pregaze, rasparaju ti ličnost
i na oči sladunjave poveze prinesu.

Iz takve se krvi pravi elan rađa, smelost, sigurnost,
pa zrelost u cvetu...
Iz takvog se semena javlja takva građa, drskost i samilost
u zajedničkom letu.

A ti bi to da uništiš,
razoriš još jednom
zbog nekakve mržnje i zavisti prikrivene,
da me proburaziš mačem gnevom izjeden
i opepeliš gnusno od vatre izlivene.

Od jeda se, znam, brzo zaboravi
da svaki korak i reč samo izbor je naš, pa nije do mene što biraš da nećeš smrt za život na istrebljenje da daš.

Zato te sada još jednom pitam - ko si? Ko, da mi sreću kradeš,
oduzimaš slobodu?
Da mi braniš da rastem,
pevam i plešem,
sastavljam pesme, sve u slavu Bogu!?