a gdje je sirotinja, tu ih nema. Inače su pasmina obdarena prirodnom filozofijom kao
rijetko još koji narod: nitko od njih nikakve koristi nema, a oni ipak živu; nitko ih nije
vidio, da se ubiše teškim poslom, a oni se ipak lakše proturaju kroz život, nego mnogi
gazda, koji ima trideset rali zemlje. U neku ruku slični su oni ljudima à la Leon Jung-
mann: i jedne i druge uzdržaje tuđa zemlja, za koju oni ne mare, za koju oni ne rade, već
su samo dotle u njoj dok im račun podnaša. Slavonija je slična prezreloj voćki, koja je pa-
la sa stabla, pa ju sada grizu i ose i pčele i muhe, sve samo zato jer je Slavonac lijen bio da
uzbere svoju voćku. Pa zar da ga tko zato požali, da tuđinac u toj zemlji od suviška živi i
opstoji, a on nije kadar sa onim što su mu djedovi namrli?...
Slavonski cigani ostali su vjerni svojim običajima, do najmanje malenkosti; rijetko da koji
okrene sa staze otaca. Među tima rijetkima bio je Đorđe, koji se je u svakom obziru od-
makao od ciganluka, i u nošnji, i u govoru, i u ostalom životu; dapače nije ni garav bio
kao ostali cigani, te su mu se znali nasmijati da mu otac nije ciganin bio. Sa ostalim
momcima slagao se Đorđe dobro, jer je još od mladosti zalazio u njihovo društvo, a kada
su odrasli, zavolili su ga, što im je guslao. Jedino, kada bi se zavadili, onda bi mu nabacili
da je ciganin. Za Đorđa nije bilo veće uvrijede.
Ali zato ga opet cigani nisu volili; bio im je bezvjerac, renegat, i da nije bio onakav lijep,
snažan, i u svačemu spretan, zlo bi prošao kod rodbine. Sada, otkako je zavolio Tenu, još
su većma na njega navalili. Nije prošla nijedna mlada nedelja a da nisu ciganke oko nje-
ga bajale i oko Tenine kuće vračale, ne bi li ih ikako zamrazili i razdvojili; ali uzalud, lju-
bav je bila jača, Tena je bila ljepša od Maruške.
Na Stjepanski sajam dobio Đorđe preko dvadeset forinta za korita, i sav taj novac potroši
na Tenu. Kada su cigani za to saznali, planuše kao guje, te ih čitava četa i muških i žen-
skih nahrupi pred Tenin prozor, urličući kao vuci: - Kuga, beštija, frajmadla!...
I dok su oni tako vikali i prijetili se šakama, stajala Tena na prozoru, pa im sve usprkos
redom pokazivala, što joj je Đorđe na sajmu nakupovao.
- I ovo je od Đorđa! - podiže ona par visokih, mekanih cipelica.
- Moje Đorđe, moje bijelo grožđe! - zareva Maruška.
- Da te kolera pojela! - zaurlaše ostali cigani u jedan glas.
- I ovo je od Đorđa! - pokaza Tena crljeni rubac.
- I to od Đorđe - moje zlatno grožđe! - kukala Maruška.
- Da ti vile kosu počupale! - urlali cigani.
- I ovo je od Đorđa! - pokaza Tena dražestan zobunčić.
- I to od Đorđe - moje slatko grožđe! - zaplače Maruška, čupajući kosu s glave.
- Da ti kuga oči iskopala!...
Pa kada su se do volje navikali i napsovali - i »slavonski« i ciganski - okrenuše se cigani
naglo, kao na zapovijed, te prijeteći se šakama i okrećući se sada jedno, sada drugo za
Tenom, pođoše otkle su i došli; a kada zakrenuše u drugu ulicu, te ne uzmogoše više, da
se prijete i dovikuju Teni, navališe jedni na druge, te sa nemoćne srdžbe i muke potukoše
se međusobno, samo da iskale žuč.
Što god cigani naumili, sve osta uzalud: Đorđe osta Đorđe. Jednoga takvog burnog dana
zapitat će stara ciganka Marušku:
- A što mu ne rodiš sina?
- A rodi mu ga ti, kada ga ne imam!
