Strah me da te volim

19.

Prošla su dva mjeseca i Tamara je na svijet donijela divnog dječaka. Nazvala ga je Mihajlo.
Čitala je o toj ljubavi na prvi pogled, kad zavoliš to biće čim ga rodiš, ali nije vjerovala dok ga nije osjetila na svojim grudima i prvi put podojila. Zaplakala je, što od sreće, što od bola u grudima, ali to je bio onaj slatki bol.

Mihajlo je bio kopija svog oca. Imao je sve njegovo, osim očiju. Tačnije i oblik očiju bio je Aleksandrov, samo boja bila je Tamarina. Tamnoput dječačić, smeđe kose i plavih očiju, biće pravi zavodnik..

I dok je Tamara uživala sa svojim čedom, i nije mislila ni na koga drugog i ni na šta drugo, vijesti su stigle i do Aleksandra. On je, pak, mislio samo o njoj i djetetu. U njemu se rodila jaka želja da samo pogleda to dijete. Nije znao zašto, ali kao da je tek sad sve postalo stvarno. Njegova malena postala je majka..

Odlučio je da ode u bolnicu i krišom vidi dijete. Jedan pogled biće dovoljan da zna čije je, tačnije da zna da li je njegovo.
Saznao je u kojoj se bolnici porodila, na kom spratu i zaputio se tamo. Međutim, sestre ga nisu pustile. Majka je navela da je samohrana i one nemaju pravo da bilo kome pokazuju niti iznose dijete bez njene saglasnosti. Ponudile su mu da upitaju nju za dozvolu, ali je on u strahu da će ona odbiti odrečno klimnuo glavom i vratio se kući pokunjen.

**

Tamara se vratila u stan sa pojačanjem u vidu malenog dječaka od tri i po kile. Roditelji su ju posjećivali, pomagali kada su i kako mogli, ali sve u svemu bila je sama. I nije joj smetalo. Brinula se o svom sinčiću kao da joj nije prvo dijete, kao da sve to radi godinama. Uloga majke joj je savršeno pristajala i ona se napokon osjećala ispunjenom.

Slagala bi kad bi rekla da nije mislila na Aleksandra i na to šta sve propušta, ali ni upola koliko je on mislio na nju. Ona to, naravno, nije znala.
Na kraju krajeva, on je bio sam, ona nije. Ona je imala koga da voli, i ko voli nju, ona je kraj sebe imala najveću ljubav koju čovjek može da osjeti i doživi. On je sve to propuštao. A sve zbog ponosa..

Trebala su mu dobra dva mjeseca da proguta sav svoj ponos i pokuca na njena vrata. Otvorila mu je raščupana, vidno nenaspavana, umazana od dječije povraćke, ali svejedno prelijepa. U rukama držala je maleno biće i sam pogled na njih dvoje izazvao je u njemu oluju osjećanja, toliko da nije znao šta da kaže. Samo je stajao i ćutke ih gledao, bio je na ivici suza.

- Samo ćeš stajati ili planiraš da uđeš?

- Da, ovaj.. Ako mogu? - njen glas ga je vratio u realnost

- Možeš - rekla je kratko i sklonila se da uđe

- Mogu li da ga vidim?

- I to možeš - okrenula je dijete ka njemu i posmatrala reakciju.

Za razliku od njega, ona je na ovo bila spremna. Poznavala ga je, znala je da neće pustiti dijete da odrasta bez oca, jednom kad shvati da je stvarno njegovo. I očekivala ga je, ali ne u ovakvom stanju. Pobogu, izgledao je gore od nje a ona noćima nije spavala..
Gledala je kako mu lice mijenja boje, kako mu do mozga dolazi činjenica da je Mihajlo preslikan on.

Jebote, da sam ga vidio među sto djece znao bi da je moj..
Da sam ga planirao ne bi mi bio ovako sličan..
Bože, oprosti mi!

- Ja.. Ne znam šta da kažem. - najzad je promucao

- Za početak sjedi, izgledaš kao da ćeš se onesvjestiti. Želiš li nešto da popiješ?

- Ne, ne mogu. Tamara..

- Da, znam. Žao ti je, ne znaš kako da se iskupiš, bla, bla..

- Upravo tako. - od muke se nasmijao

- Zove se Mihajlo, za slučaj da te zanima. Kao što vidiš tvoja je kopija, nisam te lagala

- Tamara..

- Nemoj, šta god da kažeš ne znači mi ništa, i ništa neće izbrisati ono što je već rečeno

- Kako ćemo dalje?

- Mi? O, luče. Ja znam kako ću ja dalje, za tebe me baš zabole

- Uskratićeš mi ga?

- Ne. Kao što sam ti rekla i onda, imaš pravo da viđaš dijete i da budeš dio njegovog života. Na tebi je da li to želiš ili ne

- Želim, naravno da želim.. A nas dvoje?

- Ne postojimo. Niti ćemo.. Uradićemo DNK test, nakon što dobiješ dokaz crno na bijelo da je on tvoj, možemo da se dogovaramo za dalje. Do tad ne želim da te vidim

- Ne treba mi DNK, iz aviona se vidi da je moj

- Ne zanima me, taj nalaz će se uraditi, bez toga nemamo o čemu da pričamo.

- Ipak sumnjaš?

- O ne, ja sam sto posto sigurna da je tvoj. Radim to zato što ne želim prvi put kad se porječkamo oko njega da mi natrljaš to na nos. Prvo nalaz, pa onda možemo da razgovaramo

- Ne bih ti to uradio..

- I ja sam vjerovala za neke stvari da ne bi nikad uradio, pa ipak jesi.
Žao mi je, ali ne vjerujem ti više..

- To sam valjda zaslužio nakon svih riječi i uvreda. Bože, koliko sam pogriješio! Hoćeš li mi ikad oprostiti?

- Oprostila sam ti onog trenutka kad sam prešla preko svega i uzela svoje dijete u ruke prvi put, ali zaboraviti neću nikad.

- Razumljivo. Inače, jesi li ti dobro, porod i to sve..?

- Jesam, porod je bio relativno lak, i njemu se žurilo van - nasmijala se. - vrijeme je da pođeš, treba da ga presvučem, nahranim i da ide spavati

- Mogu li da ga uzmem? - vidio je dvoumljenje - samo na minut, molim te

Te prećutne suze u njegovim očima slamale su joj srce. Klimnula je glavom i pružila mu dijete. Nespretno ga je uzeo, pokazivala je na šta treba da obrati pažnju kad mu je suza kliznula niz obraz. Poželjela je da ga poljubi, da ga utješi, da bude tu za njega. Ali se suzdržala. Ni on nije bio tu za nju kad je ostala bez krova nad glavom, trudna, sa bolovima i mučninama. Nije bio tu kad je počeo porod, kad se raspadala i mislila da neće preživjeti. Nije bio tu ni kad je plakala od sreće što u rukama drži plod njihove ljubavi.

Koje ljubavi, glupačo..