Nebo nad Beogradom

~ Giljotina ~

Reč autora:
U daljnjem tekstu navela sam neke pojednosti koje ni u kom slučaju nisu moj lični stav ni nešto što inače odobravam. Sve što sam upotrebila bilo je poradi boljeg dočaravanja karaktera i građenja ličnosti određenog lika, jer kada već nešto radim, radim kako treba i ne odstupam od zamisli. Nikša nije romantični junak i kao takvog ga nemojte doživeti. Sve kritike ću rado podneti, svakako, pa samo navalite. No ne sudite unapred, do kraja ima podosta.
————

Sadašnjost
Nikša

Prošlo je više sati nego što sam mislio u mom druženju sa flašom viskija. Uveliko je pala noć i mogu samo da zamislim u kakvom je psihičkom stanju Danica - zatvorena ceo dan u penthausu, a društvo joj pravi tišina, pogled na reku Savu kroz panoramski prozor i neznanje. Zapravo, ne moram da zamišljam, znam da je na rubu histerije i da sam trenutno na njenoj, novoosmišljenoj, listi za odstrel. Na njenu žalost, nije u mogućnosti da me ubije a nije ni taj profil ličnosti koja bi mogla da izvrši ubistvo sa predumišljajem.

Lift se nečujno uspinje do poslednjeg sprata. Kada se vrata klizeći otvore, stupim u prostrani, sterilno beli hodnik i u par koraka sam pred ulazom u stan. Ključ karticom otvorim bravu i, osećajući se kao emigrant osuđen da boravi na tuđoj zemlji, jer ovde ništa nije meni blisko, koračam do sobe u kojoj je ona. Na licu mi neće pročitati koliko mrzim ovo mesto i sve živo i neživo u njemu, koliko želim da sam hiljadama kilometara daleko, pošto sam odavno naučio kako se lice drži mirnim i kako da ne pokažem ni trunku istinskih osećaja neprijatelju. Ona ne spada pod neprijatelje, ali spada u onu moguće okrutniju grupu - onu koja igru igra tako što okreće sve na savest, provocirajući ljude slične meni da ishitreno reaguju i tako otkriju svoje planove. Ishitren sam bio, više nisam. Svaki korak pažljivo planiram i kada ga načinim ima dugoročne posledice. Sa njom moj plan je, u najmanju ruku, savršen i dugoročno održiv.

Stanem ispred kvalitetno urađenih vrata od punog drveta, koja su nikakva barijera između nas dvoje. Nije se štedelo na materijalu, korišćenom za enterijer, ali to me ne čudi - Rašid plaća samo najbolje ili se ne zamara time. Kod njega nema sredine a ni kod mene. Nikada se ne zadovoljavaj polovično odrađenim poslom ni polovičnim ljudima, sine. Nisi ni ti pola čoveka, pa ti ničija loša polovina neće služiti na čast!, tu mi je rečenicu ponovio nekoliko puta, sve dok se nije poput semena primila za moju moždanu masu i pustila koren od koga se grana svaka moja radnja. Zahtevam sve, dajem sve ako neko zasluži i ako obećam. Čast i data reč - dve stvari koje nikada neću pogaziti, jer u svetu kriminala one zaista nešto znače, ma šta ko mislio o tome. Čak štaviše, u tom svetu dobijaju svoje puno značenje i suštinu.

Nakrenem glavu na levu pa na desnu stranu, pokušavajući da se rešim ukočenosti, zatim uđem bez prethodnog kucanja.

- Konačno si me udostojio svog pokvarenog prisustva - mirno kaže čim me ugleda, ustajući sa kreveta na kome je do tada sedela. Roze uniforma vaspitačice, koja se sastoji od vrećastih pantalona i košulje kratikh rukava sa kosim kopčanjem, joj je izgužvana. Kosa raščupana i duža nego što sam mislio, a kobalt u očima ubilački i, čini mi se, rezigniran. Nemoguća mešavina inače, ali kod nje tog miksa i te kako ima. Skeniram je od glave do pete i nazad. Što je više gledam to sam sigurniji da sam odabrao pravi materijal.

- Nedostajao sam ti?! Kako je to divno s tvoje strane. Nekako ljubavnički, zar ne? - sarkazam mi je jača strana, takođe.

- Isto koliko mi nedostaje sneg u julu. Koliko dugo misliš da me držiš ovde i zašto me uopšte držiš? Zahtevam da mi objasniš i da me pustiš da idem - gleda me pravo u oči i otvoreno mi prkosi.

- Ne bih znao da li ti nedostaje sneg u julu, jer ne znam da li ga voliš. Ako ga voliš, svakako ti nedostaje.

- Ne pravi se glup! - vikne i steže pesnice usled besa koji joj, očigledno, izazivam.