Nebo nad Beogradom

~ Pokrivač ~

Danca

Sasvim je sigurno da vreme brzo prolazi. Ponekad i prebrzo kada se nešto željno iščekuje a opet i ne iščekuje, jer čovek nije siguran šta bi pre: da li da se raduje ili strepi. Radovala sam se ali i strepela pred danima koji su grabili napred katkad, činilo mi se, isuviše žustro. Trepnula sam, par puta udahnula, i mesec dana kao da je prošlo u međuvremenu. Mesec za mesecom, prošlo ih je četiri od dana kada sam saznala za trudnoću. Bebe su se pomerile prvi put u mojoj utrobi. 

To jutro je započelo uobičajeno - kao i sva prethodna. Jutarnje mučnine me nisu mučile tako da sam se budila čila i odmorna, naspavana i buboko na dnu srca tužna. Ne tužna, više nekako setna. Kada ništa nije bilo onako kako bi trebalo biti već onako kako mora, seta se sama od sebe uvukla u svaku moju poru. Potiskivala sam je najbolje što umem, ali koliko sam uspešna u tome… pokazalo se vrlo malo. No gurala sam dane isto kao i Sizif kamen uz brdo - uzaludno, ali istrajno i predano. Ustajući iz kreveta, pošla sam ka kupatilu i na pola puta se zaledila u mestu. U stomaku mi je na sekund nešto zaigralo. Ustalasalo se nalik krugovima na vodi; zalepršalo nalik nežnom, jedva osetnom, lepetu leptirovih krila. Smešak koji mi je do tada krivio usne, nestao je sa lica netragom. Napravila sam još jedan korak napred i isto se ponovilo. Stala sam. Srce je počelo da mi lupa u grudima nalik činelima, isprva nejednako, na preskoke, zatim sve jače i brže i postojanije. Oblio me je hladan znoj. Prethodna trudnoća me nije pripremila za ovaj trenutak, tako neizmerno važan za svaku majku. Nisam tada stigla do stadijuma u kome bih osetila pomicanje deteta i nisam imala sa čim da osećaj uporedim, ili shvatim odmah o čemu se radi. Ipak osećaj je bio neopisivo lep. Prvi put sam istinski postala svesna da u meni buja život - raste, razvija se i čeka dan da se rodi. Za sad ga telo nije odbacilo; nije me izdalo i iznova ranilo. 

Rukama sam obgrlila stomak i promenila pravac. Došetala sam do prozora i zagledala se u tmurno decembarsko nebo. Sitan sneg je provejavao pred mojim očima a nisam ga u potpunosti registrovala. Mutno sam videla sve. Jednim odlučnim potezom dlana zaustavila sam suze koje su mi napunile oči i zamutile vid. Dala sam obećanje i neću ga prekršiti. Osmehnula sam se na sekund potom sam i osmeh zaustavila, setivši se đavola. Najsigurnije je da budem ozbiljna. Bebe su oživele, stomak mi se talasa, nisu više bezoblične kreature… Ništa bitno! Dešava se. Ništa specijalno., tako treba da razmišljam. Dobro je tako. Udahnula sam duboko i još jednom promenila pravac. Izašla sam iz svog stana, zatim izbrojala dvadest koraka ulevo ka stepenicama koje vode do Nikšinog apartmana. Moje i njegovo mesto boravka deli tačno dvadeset i jedan stepenik. I još par koraka od njih do ulaznih vrata. Nisam ni pokucala, znajući da nisu zaključana. Za čoveka na njegovom položaju čudno je to što nikada ne okreće ključ u bravi osim ako nije potrebno. Sve skupa to su sitnice koje niko ne bi ni primetio ali ja sam primećivala sve u vezi njega, čak i beznačajne stvari poput te. Nikša ima puno sitnih navika i u njih se stiče uvid tek kada se sa njim provede izvesno vreme. Provodila sam mnogo vremena s njim zato sam i upala u stan kao da je moj. 

– Nikša! – povikala sam čim su se vrata zatvorila za mnom. 

Nije se odazvao. Naravno da nije, verovatno mu je ispod časti da viče natrag. Stisnutih pesnica, nastavila sam dalje. Bezmalo sam marširala kroz prostrani dnevni boravak prema njegovoj spavaćoj sobi. Znala sam da je tu, da još uvek nije otišao na „posao“. Radno vreme mu je počinjalo nešto kasnije. Nesvesno sam zapamtila i vreme kada odlazi. Sve sam pamtila i pohranjivala u memoriju. Zbog čega je to tako, nije mi najjasnije. Ali tako je kako je. Pamtila sam i sva njegova mrštenja, namerne dodire, bezobzirne reči i njegovo ćutanje u beskraj. Umeo je da ćuti satima proteklih meseci. Ćutao bi i samo me gledao, uzvraćala sam tišinom i pogledom. Sedeli bi ne radeći ništa sem što bi posmatrali jedno drugo, kao da smo se takmičili ko može duže da izdrži i ne izusti ni slova. Zapali smo u čudnu dinamiku ali je nismo menjali - iz inata ili iz navike, ko bi to mogao znati. Ja nisam znala zašto to radimo iz noći u noć sve dok, obično mene, ne obori umor i zaspim. Budila sam se u svom krevetu bez izuzetka, za to kako sam dospela tamo a da tu nisam zaspala nije bilo neophodno da imam mozak genija. Ustaljenu rutinu bi povremeno poremetio pokoji dodir s njegove strane duž moje ruke ili obraza pre nego što se obeznanim, ali bi ubrzo rutina povratila moć. Ukoliko nije bilo dodira ili pitanja da li sam tog dana uzela dovoljno hrane i vitamina, tišina bi ostajala netaknuta.