Nebo nad Beogradom

~ Anđeo i Đavo ~

Doha, Katar
Danica

Nakon pet dana od porođaja, prvi put ustajem iz kreveta. Stojim na klimavim nogama uz pomoć medicinske sestre zadužene za moju negu i oporavak, i prvi put pravim korak napred da vidim svoju decu. Oni su i dalje u inkubatorima i toliko su sićušni da me je strah da ih gledam. Oko njih se vrzmaju sestre, doktori specijaliste neonatologije, pedijatri i još gomila drugih pomoćnika. Svi su uključeni u to da oni što uspešnije prebrode verovatno najvažniju bitku po rođenju. Moja soba i ova gde se bebice nalaze, opremljene su kao neke od najmodernijih klinika. Toliko najsavremenije opreme i osoblja nikada nisam videla uživo. Abu je kliniku u vili verovatno počeo da sređuje čim sam javila novosti. 

Da se ne pridržavam još uvek zaveta ne plakanja, pala bih na kolena uz moju decu i prolila reku suza. Sve suze koje sam progutala proteklih meseci, pohrlile bi niz moje obraze samo od pogleda na njih kako uz pomoć mašina dišu. Mislila sam da sam spremna na ovo, ali nisam. Koja majka je ikada bila spremna da gleda kako joj deca pate i da živi u neizvesnosti kakav će ishod u njihovom zdravlju doneti idući dan? Nijedna prava majka nije spremna, i ne postoji to uveravanje, mentalna priprema i hrabrost koja bi je osposobila da sve podnese junački, a da se makar u osami svoja četiri zida ne slomi na delove. Glumim jaku ženu pred doktorima i sestrama, a majka u meni vrišti od nemoći na sav glas. 

– Mogu li da ih dodirnem? – uputam sestru koja me i dalje pridržava dok stojimo nasuprot inkubatorima. 

– Još uvek nije preporučljivo da ih iko sem osoblja dira, gospođo. Još koji dan, neka malo ojačaju, onda ćete moći da ih dotaknete. Moći ćete da ih privijete na grudi i držite. Da ih grejte i pričate im, za njih je to jako važno i potrebno. Majčin dodir i toplina – smeši mi se utešno. Uzvratim joj, ali nisam sigurna da li moj smešak liči na bilo šta sem na karikaturu. 

Iza stakla mašine jedan od mojih dečaka zaplače. Zvuk je jedva čujan, nejak, i deluje kao da mu je potrebna svaka čestica snage da proizvede slabašno, promuklo mjaukanje. Ni sekund kasnije pridruži mu se i drugi. Sem pelena nemaju ništa drugo na sebi. Ručice im se trzaju, nogice grče i savijaju u kolenima, a stomak im se uvlači i nadima kako plač postaje sve jači. 

Stisnem sestru za ruku u izrazu očaja. – Da li su dobro?! Da li je normalno da ovako plaču?! – glas mi je uzmeniren i baš me briga. 

– Normalno je, gospođo. Bebe plaču, čak i ovako male i prevremeno rođene. One plaču više i od rođenih u terminu. 

– Ali… 

Ne dovršim započeto jer se oko dečaka uskomešaju sestre. Stiskaju neku dugmad, gledaju monitore, govore nešto između sebe, a ova koja bdi nada mnom suptilno me nagovara da se vratim u krevet tako što me blago gurka da se pomaknem s mesta. 

– Isprati me do sobe gospodina Rašida, Mali. 

– Svakako. Mada bi trebalo da odmarate. 

– Odvedi me. Ne mogu više ni sekundu da ležim. 

Krenem napred a Mali ukorak sa mnom. Ona je rođena i odrasla u Kataru. Školovala se za medicinsku sestru i do sada je isključivo radila u kućnim uslovima, negujući žene koje su bile dovoljno bolesne da im je potrebna stalna stručna nega, ali nedovoljno da bi boravile u bolnici. Iz ono malo razgovora sa njom, shvatila sam da je školu završila uz pomoć abu Rašida i njegove fondacije. Njeni nisu bili dobrog finansijskog stanja da bi mogli da je školuju. Ima trojicu braće i još jednu sestru - trebalo je prehraniti toliko gladnih usta od zarade uličnog trgovca. Fondacija je prepoznala njen trud i želju i pomogla, a abu joj je nalazio poslove od kojih je mogla da zaradi i pomogne svojima a i sebi. Sada pomaže meni svojim blagim glasom, stručnošću, strpljenjem i predivnim crnim očima koje kao da imaju moć da osobu umire i ohrabre.