Nebo nad Beogradom

~ Štap i škorpije ~

Nikša

Zora je. Tokom noći sam mogao da naslutim da se Pariz uskomešao gaseći požar, ali do mene nije došao plamen. Ispijao sam viski prvo iz čaše, potom iz flaše, i sedeo u bašti vile na obodu grada. Zavaljen na udobnoj ležaljci kraj bazena, sa flašom u rucu, dočekao sam novi dan. Novi je dan ali je bes stari. Izdaja je ista bez obzira na to što se juče završilo i ostalo u prošlosti. Izdaja je uvek sveža sve dok ima ko da je se seća, tim više ako se planira osveta.

Ovo jutro je tmurno - sivi, niski oblaci naležu na Pariz, i ne kriju da su puni hladne kiše. Varljivo proleće hladnoćom pokriva moje obnažene grudi. Košulju sam zbacio sa sebe u nekom trenutku i nemam pojma gde je ostala da leži odbačena. Flaša pored mojih nogu je prazna; ruke su mi promrzle i prazne, jedino mi je um pun raznoraznih stvari i aktivan. A pošto um, a ni ja sa njim, nije spavao red je da ustanem na ukočene noge i preduzmem nešto povodom toga. Nećemo spavati - svetićemo se.

Ustajem i zakačim stopalom flašu. Počne da se kotrlja i proizvodi karakterističan zvuk dok zvecka preko mermernih ploča ka bazenu. On je prazan, nema vode još uvek u njemu, tako da kada boca stigne do ivice i padne preko, novi zvuk koji se razlegne oko mene je onaj od razbijanja stakla... Baš me briga. Neko će već počistiti krhotine. Na putu do svoje sobe, pomalo nesigurno hodam ali neće me to sprečiti da danas sprovedem u delo ono što imam u planu. De Bona niko ne može spasti. Čak ni da je pobegao i sakrio se u neki od bezbroj starih, vojnih bunkera u Albaniji. I tu bih ga našao, makar morao u svaki da zavirim. On je sledeći u nizu, nakon Danila, koji će glavom platiti to što istom tom glavom nije razmišljao onako kako je trebalo da razmišlja.

Tuširam se traljavo, odsutno se trljajući, tek toliko da sperem miris alkohola, benzina i smrti. No, voda i šampon ne spiraju miris bebi-sapuna, zaostalog od meseci provedenih spavajući sa Danicom. Upio mi se u odeću, u posteljinu, u kožu, a izgleda i u sećanje jer mogu da ga namirišem iako ona ovde nikada nije bila. Svuda se tvar raširila i sve je okupirala van moje volje. Nad njom nemam vlasti, kao što se ispostavilo da je nemam ni nad Danicom. Ali to je samo privremeno. Ona će se vratiti i decu će vratiti ovde. Ovde gde sve troje pripadaju. Mora tako biti ili mene neće biti. Neću se smiriti dok ne dođu meni. Cilj opravdava sredstvo...

Dok se brišem i oblačim, palim televizor i slušam o tome kako je strašan požar zahvatio zgradu u širem centru grada. Vatrogasci su se čitave noći borili sa vatrom i tek oko 6h uspeli da lokalizuju stihiju. Reporterka stoji ispred objekta koji se dimi i koji liči na ruševinu koju su zaposle nečastive sile. Namešta sažaljiv izraz na lice dok govori o tome kako su spasioci pronašli poginule. Ima ljudskih žrtava, doduše samo jedna pošto su stanovi - na svu sreću - tek trebali da budu stavljeni u prodaju. Ali, ipak, strašno je to što se dogodilo. Priča kako se radi o muškarcu koji je - prema izvorima - bio upravnik zgrade... Nasmejem se zakopčavajući košulju i stvljajući sat oko zgloba. Tako je Danilo od desne ruke vladara iz senke spao na običnog radnika održavanja, a moja dobrano korišćena zgrada i stanovi na novo-gradnju koja još nije stavljana na tržište nekretnina i koja se zbog propusta na elektro mreži zapalila. Kako mediji navode, još bih mogao i neku štetu da naplatim od osiguranja kada dokažem krivicu izvođača radova. Seržu ću uvećati bonus, pošto nisam ni prstom mrdnuo da „incident" zataškam. Minule noći ništa nisam radio osim toga što sam pio i jačao bes. Serž je kao da mi čita misli stavio De Bonov stan pod prismotru i o tome me obavestio. Na mom telefonu stoji poruka da je doktor krenuo ka svojoj ordinaciji - verovatno da pokupi nešto pre nego što pobegne. Ali, on ni ne sluti da sam ga već ugrabio. Trebao je da beži iste sekunde kada je porodio Danicu. Nije, tako da mu je kasno da ispravi grešku. Njegova greška meni olakšava posao. Krećem ka njemu i na njega.

Izlazim iz vile i vidim džip kako me čeka na kružnom prilazu, pored fontane. Iz nje žubori voda dok koračam ka autu. Smisao žubora je da umiri, ali mene klokotanje iritira. Možda bih trebao da naredim da Veneru pogube tako da iz njenog krčaga prestane da se proliva tečnost. Bila je Arijev pomodarski izraz, moj svako nije. Takav skorojevićki kič mene nije dotakao. Pak, ta egezkucija može čekati, druga ne može ni minut.