Nebo nad Beogradom

~ Listovi kalendara ~

Danica

Negde, u nekom univerzumu koji možda postoji mimo našeg, neko se smeje i trlja ruke od dragosti gledajući kako mi „svemoćni“, zaogrnuti lažnom veličinom i sigurnošću, polako ali sigurno propadamo u ovoj galaksiji. Neko negde gleda mene kako otkidam list po list sa kalendara slično zatvoreniku na odsluženju doživotne kazne - džaba ih kida, gužva i baca, jer oslobođenje je smrt ne par godina i hartije koje predstavljaju kraj razdoblja. Moj izlaz iz ovog začaranog kruga samo je jedan - doživotni egzil. A smrt svakako čeka svakoga od nas ma gde bili, ma šta radili.

Moja smrt je Nikša. Figurativno, malo umorstvo bilo je svako  njegovo obraćanje meni kroz poruke i pozive. Svakoga dana me je zasipao svojim zahtevima da se vratim; zasipao me je tvrdnjom da smo dečaci i ja njegova neotuđiva svojina i da kao takvi moramo biti tamo gde se on nalazi. Kao da je to dovoljno. Nije! I ne može biti. A svake noći… Noćima je slao slike sebe sa različitim ženama. Na svakoj slici je zurio u blendu foto-aparata kao da tamo ne stoji uređaj nego ja - Danica, čiju je burnu reakciju priželjkivao da dobije. Žene su ga okruživale, sve različite boje kose i uvek okrenute leđima, u raznim lascivnim pozama. Ali uvek je sve delovalo nejasno, kao da su one nebitne, kao da se možda nešto dešava a možda i ne, kao da je sve nebitno sem njega i onoga što može, odnosno šta pokušava da dokaže. No moji odgovori su bili jasni. Slikala sam i slala blizance svaki put, u raznim fazama njihovih promena u razvoju. Slikala sam sopstveni smiraj kako raste i jača, napušta inkubatore, kako spava u mom naručju… Slala sam kontrast njegovom nesmiraju.

Bolom sam uzvraćala na bol, inatom na inat. Igrali smo igru jačeg poslednjih osam meseci. Mi smo se natezali, dečaci su rasli neodoljivo ličeći jedan na drugog i na oca sa crnom kosom, njegovim crtama lica, ali sa mojom bojom očiju koja je dubokim plavetnilom prebojila Nikšin pečat, time ga ublaživši. Smenjivalo se sve, listovi su se kidali, došao je novembar koji je u Dohi isti kao jul, a Rašid je naočigled kopnio nezaustavljivo hrleći poslednjem odredištu. To je govorilo meni da egzil nije trajni izlaz iz kruga, a opet nije to ni povratak. Pak nisam dozvolila sebi da mislim tako daleko u budućnost, ušukala sam se u jednoličnost dana sa decom i Rašidom. Dozvolila sam vlažnom i sparnom katarskom vazduhu, raskošnoj vili, da me ljuljuškaju slično kao što ja ljuljuškam sinove pa neka traje dok traje.

No, predosećala sam, kraj se nekako sve više nazirao na horizontu - tamo daleko gde se prividno more i nebo večno sastaju, a nikada ne sastanu ostavljeni da doveka žude za dodirom. Žudela sam da opet hodam Beogradom, da Jakov i Danilo udahnu vazduh Balkana, da puste prve korake tamo gde su to isto učinili njihovi dedovi. Željom očajnika htela sam da oni znaju ko su i odakle su, kakvu im istoriju majka ostavlja u amanet. Ali želja je samo želja - srcu mio san - garancije za ostvarenje ne postoji. Stoga sam čvrsto rešila da ću ih voditi na ušće Save u Dunav i pokazati im kako reke, moćne i divlje, krče sebi put i tvore mesto gde sam rođena i odrasla. Makar nikada u njemu ne živeli, moći će da ga posete jednom kada, kao i od Mirka i moje porodice, i od mene ne ostane ništa sem imena, mermerne ploče povrh zemlje, a pod njom isušene kosti. Ostaće i oni iza mojih koraka tako da se ime ne zaboravi. Odlučila sam da će biti ljudi ne izgovori za čoveka, i njihov otac će morati da se složi s tim. Ako krenu njegovim stopama u poslu, pobrinuću se da prateći utabanu stazu, u otisku očevog đona, u blatu ne izgube dušu. Znaće kako da je sačuvaju kao retki biser, jer čovek bezdušnik nije dobar ni za druge ni za sebe. Po sebe je naposletku najgori. Uostalom, eto Nikše kao dokaza toga dokle ga je bezdušje dovelo. Moderno se gložimo na dve strane sveta, dva kontinenta, putem interneta, a staromodno… Staromodno patimo i besnimo zbog onoga što nemamo. Era veštačke inteligencije nije uspela da stvori zamenu za te emocije. Zapravo, neće ni moći pošto da bi se ljutili, besneli, patili, tugovali, plakali ili se smejali nije potreban robot već samo malo nepravde, i tek malo srca i duše. Svi imamo sve navedeno, čak iako nam je srce crno - u grudima kuca, puko da bi odjekivalo ali ipak je tu. Ima ga i Nikša, njegovo crno nalik ugarku kuca u prazno, no sa ove distance gledajući, znam da drugačije ni ne može. Jednostavno ne može i ne treba. Da mu odjednom srce poskoči i seti se da može još koješta osim pumpanja krvi, on više ne bi bio on. A ako nije on, ne bih umela da ga prepoznam. Iznova da ga upoznajem ne bi valjalo, ne bi mogla nova ličnost da poništi staru i sve rečeno i urađeno. Ne bi ličio na sebe. Novi Nikša mi ne treba, dosta je što sam naučila kako da se nosim sa ovim koji postoji. Zato mi je na neki uvrnut način drago što i dalje ne shvata zašto sam otišla, zašto sam pobegla. Sve dok je tako nemam razloga da dodatno brinem i strepim.