Nebo nad Beogradom

~ Na pola puta ~

Beograd
Danica

U Beogradu me dočekuje odveć poznato decembarsko sivilo. Čim se klizna vrata aerodroma Nikola Tesla otvore preda mnom i stupim nogom na mokri pločnik, punim pluća vazduhom svog rodnog grada. Sitna kiša pada mi po kosi, po licu, a ledena košava mi prodire do kostiju kroz gusto tkanje kaputa, koga sam se u zadnjem trenutku setila i obukla ga jer u Dohi je leto kome, čini mi se, nema kraja.

Gde god pogledam oko sebe, vidim ljude koji hodaju pogurenih pleća, vratova uvučenih u revere jakni i sa kišobranima iznad glava koje vetar povija. Brane se od zime i žure negde, nekome gde je ugodno i toplo. Sve mi je poznato: zima, kiša, košava sa Dunava, miris izduvnih gasova... Baš sve je isto, ali ja to više nisam. Sreća i tuga vode rat u mom srcu. Imam osećaj da sam došla u posetu davno viđenoj rodbini - radosna što ću videti mesta na kojima su nastale neke od najlepših uspomena, i neizmerno tužna što nema nikoga da me dočeka, da se skupa sa mnom sete ko smo bili, kako je bilo. Svi moji koji su sačinjavli niti pređašnjeg života, umrli su. Nema tate, nema mame, nema bake, nema Mirka. Nikoga nema da mi otvori vrata starog doma, sem onog koji me tamo čeka a domu ne pripada. U njemu je čovek koji mrzi svaku stvar ovog grada; onaj koji ne zavređuje da mu uputim drugi pogled, a ipak, ironično, čeka me. Mirko je običavala da govori kako sudbina ima grub smisao za šalu. Ja bih rekla da sudbina nije grubi šaljivdžija već ljubitelj melodrame, te shodno tome režira tragedije od kojih nekome pripadne muka, a poneko pusti suzu kroz neveseli smeh. To što me Nikša iščekuje tamo gde su traga ostavili pravedni, čestiti i pošteni Dobrojevići ujedno je i lakrdija, i melodrama, i tragedija. Sve je a što predstavlja stavljanje akcenta na nečiji običan život, kako bi delovao manje običan. No tako je kako je, a taj sasvim prost život je moj. Ili je barem nekada takav bio.

Ispred mene se zaustavlja taksi vozilo. Otresem setu kao kišu s ramena i uđem u auto, stežući malu putnu torbu na krilu. Automatski izrecitujem adresu vozaču, glave oslonjene na prozor. Krenemo polako a ispred nas iskrsavaju ulice i zgrade nalik polaroid slikama. Kao da listam stranice nekakvog časopisa, pred mojim očima smenjuju se lepe uspomene. A kako se bližimo ulici i zgradi gde sam porasla i stasala, svaka poznata sitnica nagoni mi srce da sve mahnitije kuca. Sjatilo se mnogo ličnog bola i gubitka na ovim sivim trotoarima. Mnogo smeha i suza, mnogo leta i zima, mnogo tuga i nedostajanja.

Svaki nerv u telu mi treperi, podrhtavam kao violinska, tanka žica kada napustim taksi ispred zgrade i položim šaku na kvaku ulaznih vrata. Ništa se ni ovde nije promenilo u proteklih godinu i kusur dana. Brava je i dalje slomljena, sijalica na hodniku žiži i jedva išta nazirem iako dnevno svetlo ulazi kroz zastakljena vrata. Stepenice ispred mene su čiste, ali pohabane. Izlizao se završni betonski sloj od mnogih stopa i vremena koje se naizgled ovde trajno zaustavilo negde s početka dvadesetog veka. Lift ne radi. Na njegovoj zagasito braon površini zalepljen je papir na kome velikim crnim slovima piše da je u kvaru. Ni to nije novina.
Od kad pamtim, više je bio pokvaren nego što je radio, a kada je pukom slučajnošću funkcionisao duže od mesec dana, niko se njime nije služio iz straha da će se naprasno pokvariti i ostaviti ljude zaglavljene negde u međuspratu. Dakako, to se mnogo puta desilo, stoga smo svi radije tabanali stepeništem.

Udahnem duboko i zakoračim na prvi stepenik. Stepenik po stepenik, sprat po sprat, grabim napred a noge kao da idu unazad. Žurim i usporavam, želim da stignem što pre a i ne želim. Ne znam šta hoću; ne znam šta će me dočekati. Koji Nikša će stati pred mene: onaj koji manipuliše, onaj koji se izruguje svakom mom uverenju, onaj kome nedostajem ali to nikada ne bi priznao? Spremna sam za svaku verziju, ili barem sebe uveravam da sam dorasla svakom ružnom naličju lepog lica. Lice mu je lepo, duše nema, srce mu je suvo i ispucalo - obešeno. No nisam došla ni zbog čega od navedenog, došla sam zbog dece. Naše dece, jer oni jesu naši ma koliko govorila da su isključivo moji. Nikša ima pravo da ih viđa, da ih zaogrne barem nekim vidom očinske topline kako ne bi bili siročad pored oba živa roditelja. Nikša je to bio u potpunosti, ja delimično. Zato znam, razumem kako je kada znaš da imaš nekoga a isto je kao da nemaš nikoga. Nikša je na koži osetio muku siročadi, na tu kartu ću igrati makar uzalud. Naša deca zaslužuju da imaju dom, ne majku i oca koji ih predaju iz ruke u ruku nalik štafeti. Ne zaslužuju da žive kao da su nešto skrivili, da zavide drugoj deci na porodici ako ja mogu jednom rečju da stavim tačku na sve. Nije važno šta bih htela i kako želim da bude, sada je došlo vreme onog kako mora. A mora biti nas na okupu, na jednom mestu, pod jednim krovom. Znam da to možemo uz samo malo truda. Možemo sve da ostavimo po strani ako posložimo prioritete i postignemo kompromis. Reč kompromis ulepšan je naziv za dogovor, pošto samo to će nas deliti od kompletnog raskola.