☆꧁ 𝟷.𝚍𝚎𝚘 ꧂☆

46 5 5
                                    

Mama je imala 17 godina kada je ostala trudna sa mnom. Tata ju je napustio jer nije želeo da preuzme odgovornost. Mama je imala jako težak život zbog toga. Njeni roditelji su je odbacili i radila je danonoćno kako bi preživele.
Morala je da odbaci školu i da se zaposli. Živela je kod prijateljice prvih godinu dana nakon toga je uspela da iznajmi svoj prvi stan.
Ne znam da li bi se to moglo nazvati stanom ili sobicom sa kupatilom i malecnom kuhinjom ali u tom trenutku je bilo nešto najbolje što smo imali.
Tamo sam provela oko 5 godina života dok se nije zaposlila u jednoj velikoj firmi kao čistačica i napokon iznajmila malo bolji stan. Ovaj stan u kome živimo je dvosoban, ali ima zasebnu kuhinju i terasu što mi je veoma drago posebno zbog terase koji obožavam.
Volim da provodim vreme na terasi kada je lepo vreme prosto uživam u tome. Mada to zapošljenje isto koliko nam je olakšao život finansijski toliko nam je i otežao u nekim drugim delovima života, ali do toga ćemo doći kasnije.

Imala sam 6 godina kada sam bila sa mamom i pravila joj društvo dok je radila. Nije imala para za vrtić a i niko nije bio kod kuće ko bi me mogao pričuvati. Zato sam stalno provodila vreme sa njom. Niko nije imao problem sa tim a i uglavnom je radila na mesta bez ljudi.
Nisam baš puno kao dete primećivala poglede koje smo dobijale, naročito moja mama. Nisam ništa razumela.
Šefica moje mame bi s vremena na vreme pričala sa mnom i uvek bi streljala pogledom moju mamu ali nikada ništa ne bi rekla samo bi je ignorisala i celu pažnju bi usmerila na mene.

Kada sam krenula u školu sa 7 godina sve se promenilo. U školi su imale spavaonice i tu sam uglavnom živela sem na praznicima kada bi se konačno vratila kući. Bilo mi je teško da se naviknem da budem odvojena od mame. Plakala sam svaki dan jer mi je nedostajala i neka deca su mi se smejala zbog toga jer je meni trebalo najduže da se naviknem na sve ovo.

Prve godine u školi su prošle normalno imala sam prijateljice. Bila sam povučena ali barem sam uživala u školi. Sve dok nismo postali malo stariji.
Sa 11 godina smo dobili nove časove u školi. Većina časova je bila o vukodlacima poput preživljavanja, socijalizacija vukodlaka (čas gde učimo kako da se ponašamo u našem društvu) bilo je još nekoliko časova i časova koje smo tek trebali doboti ali najgori od svih je definitivno transformacija koju smo dobili od 5 razreda.

Transformacija je najgori čas koji postoji na celome svetu. Kada si mali nemaš toliku kontrolu nad moćima ali barem jednom uspeš da stupiš u kontakt sa njima. Sa 11 godina polako se i počinje učiti kako da stupiš u kontakt sa svojim vukom. Postojala su deca koja su odmah u prvim časovima mogli da se pretvore a imali su čak i oni koji do kraja godine nisu uspeli.
U mom slučaju uopšte nisam uspela. Iskreno  nisam nikada ni bila nešto preterano znatiželjna. Više su me interesovale neke druge stvari poput ljudi i njihov svet. Zamislite oni su jedina vrsta koja uopšte nije svesna našeg postojanja. Smatraju nas bajkama! Nisu svesni ni vampira, ni veštica, ni sirena... misle da su to sve puste priče. Kažu da je tako zbog ravnoteže u svetu ali svakako su mnogo zanimljivi.
Zamisli da pripadaš vrsti koju zabole uvo za sve. Naravno postojali su i ljudi koji su bili svesni nas, neki su radili za nas ili su čak imali dokaze o našem postojanju ali su ih uglavnom proglašavali ludacima i ignorisali.

Zbog moje znatiželjnosti u njih želela sam da postanem jedan. Uopšte me nisu interesovale gluposti koje su se učile u školi. Zašto bih morala da brinem da li će me prihvatiti društvo ili da se skrivam od svih. Ljudi žive slobodno bez ikakvih briga. Tako prosečno i tako savršeno. Mogu da rade sve što požele, a ne kao mi koji se skrivamo u ljudskoj senci i radimo stvari iza njihovih ledja, kao kukavice!

Zbog moje opsesije ljudima sa 11 godina nisam se pretvorila u vuka. Nisam osećala nikakvu volju za tim. Zato sam sa 12 morala ići na dodatne časove i ponašali su se prema meni kao da sam zaostala. Neka deca su me ismejavala i osećala sam se još više nesigurnije da nikada neću uspeti da se pretvorim u vuka i polako sam se počela bojati.
Da mojoj muci ne bude kraj deca iz razreda su saznala da mi mama radi kao čistačica. Ne vidim nikakav razlog zašto bih se sramotila toga. Posao kao posao, sve dok nije kriminalac nema razloga za osudu. Zaradila je platu poštenim putem. Mada kada si mali uplašiš se, nisi svestan da nije to tvoja sramota već njihova. Tebe je tvoja mama lepo vaspitala da sve poštuješ dok su druge majke izvele decu na pogrešan put. Kao biće se plašiš da budeš odstranjen od njih. Imaš urodjen taj strah ako misliš drugačije od ostalih osudjivaćete i zbog toga većina kopira jedne druge.

U celoj situaciji sa maltretiranjem nekako je i ispuštena informacija da je moj tata moju mamu napustio. Čak su postojale verzije gde je ona njega prevarila sa drugim čovekom.

Kao dete od 12 godina kome je teško palo odsustvo oca to je najgora stvar koju možeš da čuješ. Mama je bila jedina stvar koju sam imala. Njeni roditelji su je izbacili iz kuće zbog mene. Sve mi je dala šta je imala sama pomisao da neko može tako loše da priča o njoj me je rastužilo i pravilo me ljutom.

Jedva sam trpela svakodnevne provokacije drugih. Mnogo sam se osećala loše. Prijatelje nisam imala, napustile su me kako bi i one mogle da mi se smeju. Mnogo sam se osećala loše poželela sam da nestanem odavde. Samo da ih ne vidim. Tražim li puno?
Kada smo završavali 6 razred sedela sam iza škole kod nekog drveta krijući se od neke grupice iz odeljenje koji su me tražili da bi me "zajebavali". Na kraju su me ipak našli.

"Ne mozes da se pretvoris u vuka jer si ga pojela!"-jedan od njih je rekao i ostali su poceli da mi se smeju i poceli su da se smeju i pevaju "Debela, debela najela se pepela..."

"Vidiii debelaa plače..."-rekao je jedan i gurnuo me da sam samo otisla unazad par koraka. Ljutili su me želela sam da ih ubijem.

"PREKINITE!"-vrisnula sam i samo sam ih jos vise naljutila time. Poceli su opet da me guraju i cupaju za kosu. Neki su me cak i udarali nogama. Sve u svemu mislila sam da mi nema spasa sve dok se on nije pojavio.

"Šta radite to?!"-rekao je jedan decak koga iz prve nisam prepoznala ali ih je odgurnuo i prestali su, samo su ga gledali uplašeno.

"Odakle vam prava da udarate nekoga?!"-rekao je besno gledajući u njih. Izgledali su uplašeno.
Pogledala sam bolje u njega bio je to dečko iz drugog odeljenja. Bio je popularan. On je bio Alfa škole iako je bio tek dete od 12 godina. Neki su ga zvali razmaženim tatinim i maminim sinom ali niko nista nije smeo u lice da mu to kaze s obzirom na to da su njegovi roditelji bili na vrhu. Svi su ih gledali sa postovanjem i strahom.

"Vukašine samo smo se igrali sa njom."-rekao je onaj koji me gurnuo. "Andjela reci mu."-dodao je i napravio facu da ga podrzim. Samo sam ga tupo pogledala i krenula sam da ga podrzim ali mi je Vukašin samo da znak da ima kontrolu nad celom situacijom i polu mi se nasmesio.
Osecala sam se prvi put zapravo bezbedno...

U tom trenutku njegov drug je dotrčao sav zadihan i rekao kako je pozvao nastavnike i da podju za njim.
Prebledeli su kada su to čuli ali su ga poslušno pratili.

"Jesi dobro?"-upitao me je kada su se malo udaljili. "Nemaš nigde povrede ili nešto?"-dodao je i odmahnula sam glavom.

"Dobro je..."-izdahnuo je iz olakšanja i pružio mi ruku da mi pomogne da se podignem.

Kada me je podigao osećala sam se crveno u faci kada sam pokušala da mu se zahvalim. Nikada se ranije nisam osećala ovako.
Pogledao me je zbunjeno i ja sam samo izmucala "H-hvala ti." I brzo pogledala u stranu jer nisam smela da ga pogledam direktno u lice.

Krenuo je nešto da kaže ali je njegov drug ponovo došao jer su nastavnici zvali i mene da pričam sa njima.

Tog dana shvatila sam da sam se zaljubila...

__________________________________
๖ۣۜųɠąཞ༻࿌𖣘a҉๖ۣۜųɠąཞ༻࿌𖣘a҉๖ۣۜųɠąཞ𖣘a҉๖ۣۜųɠąཞ༻

UgarDonde viven las historias. Descúbrelo ahora