Ugar

-ꕤ⊹ 𝟸.𝚍𝚎𝚘 ⊹⋆ꕤ-

Celo leto sam provela razmišljajući o njemu jer je mnogo lep, dobar, pametan...hrabar...

U svakom slučaju bila sam uzbudjena da počnem ponovo školu kako bih ga ponovo videla. Zaboravila sam na činjenicu da me svi mrze u odeljenju i da zaostajem za njima jer se idalje nisam transformisala.

Počeli smo školu iako je sve u početku bilo tiho, ubrzo sam se setila zašto sam je mrzela. Opet su krenule provokacije ali se nisam toliko obazirala na njih jer nisam imala vremena da mislim o ružnim spodobama kada mogu da mislim o najlepšoj osobi koga su moje oči ikada videle.
Bar sam mislila da je tako sve dok me nisu načisto izludeli. Dokazali su da je to moguće kada su u školi pričali o srodnim dušama. Bila sam vrlo zainteresovana u to.
Zamislite da je njemu i meni sudjeno...

Dok sam to zamišljala slučajno sam se nasmešila i neko je video to i počeo da se smeje.

"Haha Andjela bi pojela svoju srodnu dušu kada ogladni."-rekao je i svi su počeli da se smeju.

Počupao me za kosu i izvalio:
"Sigurno je i tatu pojela zato ga i nema."-dodao je još neko i još više su umirali od smejanja. Zašto su toliko retardirani?!

Ustala sam stolice i istrčala napolje.
Nisam znala kuda idem samo sam isla pravo nesvesnom putanjom.
Zasto me idalje zlostavljaju? Taman sam mislila da su zaboravili na sve i oni su opet počeli. Ne mogu to vise da podnesem. Ne zelim vise nikada tamo da se vratim.

Kada sam se konačno smirila i obrisala suze shvatila sam da sam se izgubila. Bila sam u sred nedodjije i mrak je već počinjao padati. Uplašila sam se jer nisam znala kako da se sada vratim nazad plus noćima u šumama se svakakve zveri pojavljuju. Od drekavaca do šumskih vila.

Počela sam opet da plačem ali sam prestala kada se čulo šuškanje u žbunju.

To je to...umreću.

Zatvorila sam oči i osetila kako mi neko prilazi nisam smela da gledam.

"Tu si deriste."-rekao je neko i podigao me za jaknu. Nisam znala ko je. Bio je neki covek od oko 20-30 godina.

"Samo da javim da sam te nasao."-rekao je vise sebi i par sekundi je cutao i odjednom se pojavila i neka zena njegovih godina.

"Vau nisi toliko nesposoban kao što sam mislila."-rekla je njemu i odjednom se namrstila.
"Kako drzis to dete tako?!"-vrisnula je na njega i on se zbunio. Odmah me je spustio i ona ga je popreko pogledala.

"Nemoj da brineš sada si na bezbednom. Jesi li povredjena negde?"-upitala me je na sta sam samo odmahnula glavom i ona mi se nasmesila.

"Hajde idemo u školu."-pružila mi je ruku ali nisam htela da je uzmem. Nisam htela nazad tamo. Ali ona mi je svakako uhvatila za ruku i otišli smo nazad.

Odmah na ulazu su bili nastavnici i moja mama. Dotrcala sam odmah kod nje i zagrlila je.
Nastavnici su bili besni a moja mama je bila vrlo zabrinuta.

"Bebo šta se desilo?"-upitala me je zabrinuto ali sam pogledala u nastavnike. Dali su znak jednim drugima i ostavili su nas nasamo.

"Mama neću više u školu. Oni su grozni!"-rekla sam i počela sam da plačem. "Smejali su mi se opet! Jedan dečak me je počupao za kosu!"
"Molim te vodi me kući... Ne želim više ovde."-preklinjala sam je ali me je samo tužno gledala.

U tom trenutku pažnju su mi povukla deca koja su prolazila iza moje mame koji su mi se plazili i imitirali kako plačem. Mama ih je videla i zagrlila me.

"De, de sve će biti u redu."-rekla je i stvarno je tako i bilo.

Pričala je to veče sa direktorkom i ispisala sam se iz škole.
Moja mama je dala otkaz i preselili smo se u drugi grad.
Počela sam da idem u ljudsku školu jer je ono bila jedina skola za vukodlake u drzavi ali najpre sam morala da obećam mami da nikom neću odati da sam vukodlak. To sam već i ranije znala da ljudi nesmeju ništa o tome da znaju tako da mi nije bilo teško da se priviknem na to.

Zapravo očekivala sam da će mi biti teško misleći da sam jedini vukodlak tamo ali pogodite šta nisam bila jedina. Devojčica koja ide sa mnom u razred je polu vukodlak. Odmah smo se sprijateljile.
Ljudi ovde su mnogo više bili otvoreniji nego u mojoj staroj školi pa sam se brzo zbližila sa njima. Više sam se zbližila sa njima u par dana nego sa ovima nekoliko godina...

Ali dobro šta je bilo, bilo je. Prošlost sam ostavila sa strane i uživala sam u mojim tinejdžerskim godinama koliko god sam želela. Praveći se da sam jedan od ljudi, divno mi je bilo...

Sve dok...

...se nisam upravo našla u situaciji da ceo kafić bulji u 5 vukova koji su istrčali iz šume. Bila je svadja 2 na 3. Možda bi i sve prošlo kao normalno da se jedan od vukodlaka nije pretvorio ispred ljudi.

Ksenija i ja smo prebledele gledajući šta se dešava. Da li su ovi idioti normalni? Da li su uopšte svesni da su ljudi ovde?
Pogledala sam unaokolo i od šoka nisu se mrdali. Niko izgleda nije snimio, na svu sreću.

"AAAA TO SU ONI! REŽISERI IZ FINSKE!!!"-prodrala sam se i svi su me pogledali kao i oni. Vukodlaci su tek u tom momentu primetili da ih ljudi sve vreme gledaju.
Ksenija je prvo bila zbunjena i malo preplašena zbog cele situacije ali me je pratila.

"JAO JEL MOŽE SLIKA MOLIM VAS?! AA OBOŽAVAM VAS?!"-razdrala se i svi su gledali.

"Jaojj ko bi rekao da će film baš ovde početi da snimaju!"-rekla sam malo glasnije i ljudi su izgledali malo zbunjeno ali izgledali su manje šokirano, mislim ipak je 21 vek, svašta možeš očekivsti od njega...

"Žao mi je, ali trenutno snimamo scenu nadam se da ćete razumeti. Ako išta barem ste uspeli da vidite uživo scenu našeg madjioničarskog trika iluzije..."-rekao je lik koji se malopre pred svima transformisao. Nisu normalni.

"Au dobro, razumemo. Jedva čekam da izadje serija."-rekla je Ksenija njemu koji se ssmo nasmešio i otišao. Izgleda da je otišao za onim ostalim vukovima u šumu.

Ljudi su malo pričali o tome jer je to za njih bio madjioničarski trik i ništa više.
Uzdahnula sam znajući da se ništa neće saznati.

Izašle smo iz restorana kada nas je isti onaj lik od malopre zaustavio.
Pogledao je unaokolo da vidi da li neko čuje te se okrenuo ka nama.

"Šta biće još madjioničarskih trikova?"-rekla je Ksenija sarkastično na šta se polu nasmešio.

"Žao mi je zbog toga, ali dužnik sam vam."-zahvalio nam se i dodao da su zapravo hvatali ilegalne vukodlake koji su ušli bez dozvole na našu teritoriju.

"Kapiramo ali barem sledeći put pripazite da vas ljudi ne vide. Imate sreće pa nisu izvukli telefone."-rekla je Ksenija i namrštila se jer bi ovo stvarno bio ozbiljan problem.
Ovaj je samo klimnuo glavom i pogledao nas čudno.

"Nisam vas vidjao pre."

"Išle smo u ljudsku školu u jednom manjem gradu."-odgovorila mu je Ksenija.

Vukodlaci sa naše teritorije uglavnom idu u školu Ugar i zato se uglavnom svi znaju barem is vidjenja. Naravno postoje razne svečanosti na koje mi naravno ne idemo gde se vukodlaci takodje upoznavaju.

"Primeti se po mirisu... trebalo mi je više od sekunde da provalim da ste jedni od nas. Posebno ti."-rekao je i uperio u mene na šta sam se začudila. Verovatno jer se još nisam uspela pretvoriti i tehnički sam idalje čovek.

Okrenuo se odjednom iza sebe i pogledao u pravcu auta koji je stajao na parkingu.

"Moram da idem, zovu me. U svakom slučaju budite ekstra oprezne jer smo ih izgubili."-rekao je i otišao polu trčeći do kola.

Ksenija i ja smo se samo pogledale u isto vreme rekla "izgubili su ih?!"

__________________________________
๖ۣۜųɠąཞ༻࿌𖣘a҉๖ۣۜųɠąཞ༻࿌𖣘a҉๖ۣۜųɠąཞ𖣘a҉๖ۣۜųɠąཞ༻