Ugar

7.deo

Počela sam da radim u restoranu pre 2 nedelje i mogu da vam kažem da uopšte nije lako. Teško je biti nasmejan i pristojan dok nosiš jako teške stvari po klizavom podu pritom još radiš 8h dnevno. Naravno sve to brzinski da uradiš dok se njih 20 dere na tebe šta trebaš da radiš i pitaju te zašto nisi pokupio stvari sa stola broj 10.
Iskreno još koji dan i umesto da glancam tanjire počeću da ih gadjam njima.
Mada pored toga ovo je jako lep restoran. Samo kada zamislim kako bi bilo lepo da je prazan i samo nas dvoj...

I to je bio momenat kada sam ispustila tanjir koji sam glancala kada sam osetila poznati miris. To je bio on, ali gde? I to baš u ovom restoranu.

"Andjela ovo ti je već treći put da razbiješ nešto u ove dve nedelje!"-razdrala mi se menadžerka koja je bila jako besna svaki put kada bih razbila nešto. Nije da to radim namerno samo se zamislim nešto ili mi slučajno isklizne.

"Ovo ću ti takodje oduzeti od plate. Ako ovako nastaviš neću imati drugi izbor nego da ti dam otkaz."-rekla je na šta sam se šokirala jer ne želim da dobijem otkaz. Baš je dobro plaćen. Takodje ovde je tanjir skuplji od mog bubrega.  Pre nego što sam stigla da kažem nešto Uroš, kolega je upao u naš razgovor.

"Ma nema veze. Nova je, naučiće vremenom. Svi smo bili nervozni u početku."-rekao je te ga je samo pogledala popreko te je dodao "Sećaš se kada si tek počela i zapalila si zavesu mirišljivom svećom?"

Namešio se na to i ona je samo prevrnula očima i rekla nam da se vratimo na posao. Uroš mi je namignuo i ja sam se nasmešila. On mi je najviše pomogao od kada sam počela da radim. Pokazao mi je sve i oko čega da se sklanjam. Mnogo mi je dobar.

"Hvala ti. Odoh da donesem vino iz podruma."-rekla sam te sam brzo krenula dok me nije zaustavio. Iz nekog razloga izgledao je malo nervozno.

"Šta?"-upitala sam ga ali je samo gledao u mene. Iz nekog razloga izgledao je vrlo čudno.

"Palo mi je na pamet da li bi htela sa mnom da izadješ sledeće nedelje?"-rekao je te sam se uspaničila. Da izadjem? Zašto bi izlazili? Gde da izadjemo?

Blenula sam u njega jer nisam znala šta da odgovorim. Nisam očekivala takvo pitanje.

"Vozim do susednog grada po neku robu za restoran a ne radi im dostava. Pa sam mislio ako bi htela sa mnom da ideš jer me mrzi sam."-rekao je te sam se malo smirila. Mislim da je to i on primetio jer je izgledao manje uspaničeno.

"U koji grad? Jel daleko?"-pitala sam ga na šta se nasmešio.

"U Alden, nekih 4-5 sati vožnje. Idemo ujutru i možemo da prošetamo gradom usput."

Rekao je ali sam razmišljala jer je to druga vučja teritorija i trebao bi mi poseban dokumenat za to. 

Isto kao što ljudima treba pasoš nešto slično i nama treba kada prelazimo na tudje teritorije. Uglavnom se lako dobija samo trebaš da popuniš papir i razlog odlaženja.

"Okej. Javi mi kada."- oboje smo se nasmešili i otišli smo svako svojim poslom.

Baš lepo od njega što me je pozvao sa njim. Baš sam želela da odem na neki izlet.

Alden je poznat kao jedan od najlepših gradova i oduvek sam želela da prošetam njime. Razne legende i kruže oko tog grada zbog morskog plavog jezera koja se nalazi u sredini njega.

Iako su zapravo priče jako kul koje su ljudi izmislili poput da je zmaj pojeo princezu i umesto crvene potekla je plava krv. Jedina istina je da zapravo imaju plavo kamenje na dnu koje presijava dno i čini vodu takvom.

-

Kada sam došla kući Ksenija je lakirala nokte i bila je vrlo skoncentrisana na to. Ko ne bi bio?

3h moraš da sediš i gledaš da su ti sa obe strane nokti podjednako liče, čekaš da se osuši i zezneš li samo mevicu moraš opet sve ispočetka. Ženski život nije lak.

"Do kada radi naša ambasada?"

"Ja mislim do 6. Zašto da li ideš negde?"-rekla je ne skrećući pogled sa noktiju.

"Posvao me je Uroš kolega iz restorana da idem sa njim za vikend u Alden. Idemo po robu za restoran."

Samo me je pogledala zbunjeno na sekundu i vratila pogled na nokte.

"Pretpostavljam da možeš sada da odeš rade do 7."

Klimnula sam glavom i uzela moju jaknu kao i dokumenta i otišla .

Napolju je bilo malo hladnjikavo ali ne toliko. Sasvim normalno za jaknu. Dok sam šetala do ambasade razmišljala sam kako je uopšte glupo što zahtevaju to. Ljudi su mnogo više srećniji nego što misle. Imaju manje briga i problema nego zveri poput mene.

Kada sam ušla red je bio predugačak. Znala sam da ću morati da setim ovde satima.

Uzela sam moj broj i sačekala da me pozovu.

Sve vreme sam buljala u telefon i gledala stvari sve dok nisam čula nego komešanje i pogled uprt u mene.

Pogledala sam napred i to je bio beta, Vukašinova desna ruka. Razmenjivao je neke dokumente sa sekretaricom na šalteru.

Nasmešio mi se kao i ja njemu i u tom trenutku mi je kliknulo šta ako je i on ovde. Pritisak mi se digao na 250 imala sam osećaj da ću da eksplodiram. Kako li uopšte izgledam? Jesam li znojava od posla?

Dok sam samu sebe preispitivala primetila sam da David u ovome smeru. Andjela budi kul, budi kul.

"Šta tražiš ovde?"-upitao me je nasmešeći se dok sam ja osećala kao da ću da potonem. Mislim nije puno toliko strašno ali šta ako kaže Vukašinu da smrdim ili nešto tako. Vukodlaci imaju dobar sluh mirisa. Ne mogu da verujem da mi je to tek sad palo na pamet.

"Trebam da idem za vikend u grad Alden pa čekam da me prozovu za dokumente."-rekla sam i on se zamislio na trenutak. Da li sam nešto pogrešno rekla.

"U Alden? Bio sam tamo prošlo leto top je. Svrati na krofne sa kukuruzom, veruj mi savršene su."-rekao je a ja sam se nasmešila.

Krofne sa kukuruzom? To ne zvuči uopšte kao dobra kombinacija.

Osvrtao se par puta oko sebe i pozvao je jednu sekretaricu.

"Ovo je Ara pomoćiće ti sa tim samo joj objasni. Moram da idem, vidimo se."-rekao je a ja sam se nervozno nasmešila Ari. Ako išta barem sam preko veze skratila sebi muke od čekanja u redu.

Sada je sve spremno i mogu da idem.