"Ja sam od sinoć mokar dvadeset četiri kroz sedam, ne znam za tebe." Nasmejao mi se.
"Slušaj, sad je jedanaest. Za petnaestak minuta bi trebali da budemo na aerodromu da sačekamo ove Amerikance, pa onda u restoran.
"Super pa si zapamtila. Kupiću ti novi planer da imaš. Je l si smislila u koji restoran idemo?
"Vinogradi."
"E tu sam bio. Može."
Ušao je na kratko u moju sobu da proveri je li mi je ostavio kopiju papira koja treba da se daju tim američkim kriminalcima i kada se uverio da jeste, stao je samo na prag sobe i posmatrao me kako sušim kosu.
Sada sam i ja htela malo više da ga naložim jer nisam mogla više da čekam.
Činjenica da mi je šef sam zaboravila u tom trenutku.
Onako u grudnjaku, htela sam da udjem u moju sobu, ali sam to uradila tako da njemu upadne u oko.
"Izvini, samo malo." Prolazila sam pored njega okrenuta licem o lice i moje grudi sam izbacila tako da je nemoguće da ih ne pogleda.
Taj korak kojim sam prolazila pored njega sam usporila, dovoljno da me uhvati za kukove i da me prebaci u sobu.
Znam da mu nije bilo sve jedno jer me je i dalje pratio pogledom.
"Hoćeš li molim te da zatvoriš vrata da se presvučem?" Odvažno sam rekla.
Nisi to očekivao? - Pomislila sam.
"Da... Da, da, naravno." Zbunio se i sklonio se sa praga.
Na aerodromu nije bilo gužve ali je bilo hladno. Nije bilo uobičajeno za maj.
Ja sam sada nosila sivu, usku haljinu sa debelim brtelama koju sam uklopila sa štiklama jako, jako svetlo roze boje. Bilo je jednostavno i elegantno jer, opet, to su Amerikanci.
On se obukao slično da bi bili što suptilniji - obično sivo odelo bez krvate ili mašne ali mu je prvo dugme bele koušlje bilo raskopčano.
Čudilo me je to što svoj sat nije tražio nazad, a njegove ruke bile su prepune brojanica i srebrnih narukvica.
"How was your flight, sir Beckam?"
Kako ste putovali, gospodine Bekam?
Dušan je krenuo prvi da bi probio led ali mi je pogledom stavio do znanja da ja moram da nastavim.
U restoranu je takođe bilo isuviše neprijatno. Moj engleski je bio savršen ali i dalje sam bila ne iskusna.
"... and that's when I said to him - you can't buy a Range Rover for that small amount of money!"
... I tad sam im rekao - ne možeš da kupiš Range Rover za toliko malo para!
Te buržujske fore mi nikada nisu bile smešne zaista, ali me je Dušan udario po ruci ispod stola kad god su se svi smejali osim mene.
Bila su to dva muškarca kojih je Dušan trebao da ubedi da prave takozvanu drugu Avalu ovde u Srbiji.
Leđa su počela da me bole i kada sam se savila na trenutak da sednem opuštenije, Dušan bi me prostrelio pogledom da se uspravim.
"Excuse me, I need to use the restroom, I'll be back in a minute."
"Excuse US." Dušan me je ispravio jer je i on krenuo za mnom.
"I dobro, šta je bilo ono tamo?" Pratio me je.
"Ništa nije bilo gospodine?"
"Hajde pokušaj da odaješ istu energiju kao oni, kako da ih ubedim da potroše pare na Srbiju?" Povisio je ton. "Pogotovo što si tako lepa. Samo još da si još malo izbacila dekolte. Dođi ovamo, ovako."
YOU ARE READING
Da, gospodine?
Fanfiction"To što osećaš tu, osećao sam i ja svakog dana kada te gledam, samo po celom telu." Dušanovi prsti konačno su ušli i stvarno mi je pokazao šta je osećao. Krenuo je da pravi krugove njima i njegove usne nije pomerao sa mog uha jer je želeo još uvek d...
