Da, gospodine?

23

Više vas je bilo za opciju da izbacujem redom, završim "gospodina", kreće "malo tiše" a posle nje "profesor".

Pravićemo se da Dušan u ovom delu nije rekao tekst pesme, ali sam samo htela da vidim kako zvuči kada bi to on rekao. Dobar način da se otpočne veza ;-)

"Nevena, Miljana! Vreme je da krenemo!" Dušan se čuo kako je diviknuo iz dnevne sobe.

"Sačekaj tu, doneću ti da se obuješ. Je l one iste koje si tad obuvala?" Miljana je ustala sa fotelje nudeći se da mi pomogne. Kad je bila toliko živahna verovatno nije ni shvatala značaj onoga ko je poginuo. Još uvek je dete.

"Neka. Neka, idi ti slobodno spremi se na miru. Pošalji Dušana po štikle, neka dođe, a nas dve se vidimo tamo." Htela sam ozbiljno da popričam sa njim.

"Važi se. Ć-ćao." Izašla je iz moje spavaće sobe.

Posle nekoliko trenutaka, Dušan kuca na vrata i ja ga puštam.

"Smetam?" Provirio je kroz vrata ali su se negde u visini njegovih kolena videle one štikle koje sam nosila te užasne noći.

"Uđi." Kratko sam rekla dok sam stojala ispred velikog ogledala i stavljala minđuše.

"Znam da će da te boli, ali moraš da istrpiš." Spustio ih je pored mojih nogu kada mi je prišao iza leđa. "Sale zaslužuje to." Hteo je da ih obujem simbolično ali je znao da mi se zglob još uvek nije oporavio upotpunosti.

Mizerno sam krenula da spuštam ruke pored tela i gledala se. Posmatrala sam kako mi stoji crna uska haljina do ispod koleni, rukava do laktova. Jednom sam sama sebe odmerila a zatim sam u ogledalu naletela na njegove oči.

"Jesu li otišli?" Pitala sam za Filipa i Miljanu.

Dušan je stavio svoje šake na moja ramena, pomazio ih i krenuo da priča gledajući se preko ogledala.

"Jesu. Rekli su da će doći za sat vremena. Ne žele da prave bespotrebnu gužvu."

"Nije bespotrebna." Sklonila sam njegove ruke sa mene da bih mogla da se okrenem ka njemu. Bez štikli sam njemu do ključne kosti tako da sam morala da gledam na gore. On je bio uporan i ponovo stavio svoje ruke na moja ramena.

Mirisao je na Tom Ford, njegovi mišići bili su kao njegovi i svakog časa, crn sako je mogao da se rašije.

"Dušane, ja n-" Taman kada sam krenula da izjadam sva svoja osećanja, on je stavio kažiprst preko mojih usana.

"Šššššš" Mogao je da oseti vazduh koji u nepravilnom ritmu izlazi iz mog nosa, koji se lepi na vlažnost mojih usana. Nakon dužeg vremena uspeli smo da uopšte nalravimo kontakt očima koji smo držali ne više od desetak sekundi.

Oba njegova oka polako su dobijala odsjaj prozora jer su se punila suza, a samo ja sam bila slabija i uspela da pocrvenim.

Poljubi ga Jakša, poljubi ga. Samo ga poljubi, Jakša.
Ne sad, Jakša, nije trenutak. Strpi se. Užasan tajming. Poljubi ga! Ne!

Bile su moje misli.

Onako u crnom odelu, crna košulja sa raskopčanim dugmetom, koja je otkrivala njegove jake grudi, nije uspeo da me suzdrži poljupca.

Nakon dužeg vremena samo je to moglo da me opusti pa makar na sat vremena ako ne i više.

Kao da me je pročitao, mada nije kao da nisam bila providna. Prst sa usana polako mu je klizeo sa celom šakom da poguhvati ceo obraz, a druga ruka sa ramena našla je svoj put ka drugom obrazu.

Jedna suza je krenula da se sliva niz baš taj obraz i polako se upijala u kožu Dušanove šake. Druga suza je direktno pala sa moje trepavice koja nije imala snage da je drži još dugo, na njegov prst, kada smo se oboje nasmejali.