note: priču sam morala da prekinem na pola dela da bih ubacila dugo očekivani smut i zato će radnja priče da se nastavi u desetom delu.
Prekinula sam vezu što sam brže mogla i krenula da ustajem iz kreveta.
Čim sam osetila hladan parket pod nogama, jako mi se zavrtelo u glavi a verujem da je to jer nisam ustajala iz kreveta više od dvanaest sati.
Čukljevi su mi se zatresli pre nego što sam našla ravnotežu i kao da mi je na pamet došao ceo dvadesetogodišnji život koliko mi je jako zablještalo svetlo koje je prolazilo kroz prozor.
Htela sam da nađem svoj telefon što pre ali njega u sobi nije bilo.
"Šta radiš to?"
Prišao mi je iza leđa dok sam bila savijena preko kreveta i preturala po čaršavima.
"Ne znam gde mi je telefon." Počela sam da paničim a on me je uhvatio za kukove i povukao van kreveta.
"Što si tako nervozna?" Gotovo da sam poludela kada sam videla da gubim dragoceno vreme.
"Treba da budemo u pola jedanaest na aerodromu!" Počela sam da tražim po mom radnom stolu.
"Kakav sad aerodrom?" Rekao je veoma zbunjeno dok je peškirom brisao tek obrijanu bradu.
"Oblači se, zvali su iz Beča."
"Ih jebem ih sad." Razočarano je lupio šake o svoje butine.
"Jesi li video moj telefon?" I dalje sam nasilno preturala po svim fiokama kao da bih ga tamo stavila.
"Jakša, polako brate, šta ti je?" Samo je stajao u mestu u sivoj trenerci iz koje su izvirivale bokserice.
"Gde mi jebeni telefon?! " Nastavila sam da prevrćem knjige i papire sa stola.
"Nevena, smiri se. Imaš sat vremena da se spremiš, evo ja ću da ti spakujem kofer." Bacio je peškir na krevet. "Gde ti stoji?"
Prestala sam da tražim telefon i pokušala da ne paničim.
"Neka ja ću. Idi ti sredi se."
"Šta su rekli?"
"Viena aerodrom, jedan sat." Dala sam mu odgovor koji je očekivao.
"Možeš i tako da kreneš, ja ću samo majicu da navučem ali obavezno ponesi nešto bež - crno da se slažeš sa mnom. Presvućićeš se u avionu, svakako idemo privatnim."
"Dobro. Ja ću kosu i šminku sad da sredim." Nisam znala da ima privatni avion i nisam htela da pitam bilo šta vezano za njega da ne ispadnem droljasta.
"Hajde, čekaj me u dnevnoj za četrdeset pet minuta." Izašao je tako hladnokrvno i zaista ne znam kako je mislio da budem spremna pre njega.
Od tih četrdeset pet minuta, dvadeset sam iskoristila praveći krupne lokne. Dok sam pakovala kofer setila sam se da šminku nisam ni započela. Raznela sam ceo neseser po radnom stolu pokušavajući barem puder da stavim ali je bilo prekasno.
Pa jebem mu, zar već treba da krenem?
Zidni sat je pokazivao tačno pola jedanaest. Brzo sam strpala sve što sam rasula po stolu u kofer a puder koji mi je ostao na ruci sam jednostavno morala da obrišem o peškir koji je on bacio na moj krevet.
I te kako sam paničila jer nisam dovoljno bila upoznata sa čovekom koji nas verovatno već čeka. Niti sam znala ko je on, niti čime se bavi.
"U avionu ću da ti objasnim zašto idemo. Gde si ti do sad?" Otvorio je vrata moje sobe bez kucanja a ja sam pokušavala da izaberem nešto normalno i komforno za let.
YOU ARE READING
Da, gospodine?
Fanfiction"To što osećaš tu, osećao sam i ja svakog dana kada te gledam, samo po celom telu." Dušanovi prsti konačno su ušli i stvarno mi je pokazao šta je osećao. Krenuo je da pravi krugove njima i njegove usne nije pomerao sa mog uha jer je želeo još uvek d...
