Ne okreći se

10

Prošlo je par nedelja od kako se Filip vratio u naš život. Čika Ratko je presrećan i nema ni traga njegovoj bolesti. Izgleda da je tačno ono, da od tuge čovek može da se razboli. Deca uživaju sa tatom, ja više odmaram. Milanče mi redovno šalje izveštaje iz teretane. Filip pokušava da nadoknadi moje odsustvo u Firmi. Za sada sve izgleda ok... Termin mi se opasno približio. Svakog dana mogu da se porodim, pa izbegam duže šetnje, iako sam u odličnoj formi,za jednu trudnicu.
Krenula sam u prodavnicu da kupim par sitnica, kada sam primetila automobil koji mi se približava velikom brzinom. Umesto da odreagujem i sklonim se, ja sam se paralisala. Čula sam škripu guma, vrisku i viku... I počelo je da mi šušti u ušima. Kada sam mislila da sam mrtva, skontala sam da me čvrsto drže neke muške ruke. Otvorim oči i vidim muškarca sa tetovažama preko nadlanica koje su virile iz rukava. Čula sam onaj automobil kako se uz istu škripu  guma gubi u daljini.
"Hej, dobro si. Ali zamalo da te ubije ona budala." Reče mi muškarac, koji me očito spasio. "Ne brini, pozvali su policiju i uslikali automobil. Ne znam odakle se stvorio. Da nisam bio u kafiću pored, ne bih primetio na vreme."
Gledam u njega i pokušavam da shvatim šta se desilo u ovih par sekundi. Ali onda shvatim da nešto nije u redu. Pogledam u noge i vidim krv! Panika me preplavila. "Beba! Moja beba!" On pogleda dole i doviknu nekom iz kafića:" Džoni, brzo baci mi ključeve i sačekajte policiju. Objasnite sve. Vidim je u bolnicu,neka tamo dođu po izjavu!"
Odneo me je do kola,nežno me spustio i odvezao brzinom svetlosti do porodilišta. Uneo me je unutra i doviknuo dežurnoj sestri da krvarim. Sve se odigralo brzo. Dala sam im Filipov broj da mu jave i ubrzo izgubila svest.
Kada sam došla sebi, shvatila sam da sam priključena na infuziju i na neke aparate na koje nisam obratila pažnju. Pogledala sam u svoj stomak i shvatila da tu nema bebe. Poraženo sam klonula. Moje bebe nema! Toliko sam je želela! Kako da to objasnim dečacima?!
Otvaraju se vrata i ulazi sestra. Pita me kako sam, meri pritisak ali ne odgovara mi na pitanja. Samo ponavlja: "Sad će doći doktor."
Ubrzo nakon nje,ulazi doktor i ponavlja ista pitanja. Prekinem ga očajno želeći da znam šta se desilo sa bebom. "Doktore, molim Vas, recite mi šta se desilo? Da li je beba živa?"
On me blago pogleda i reče: "Ooo živa je majko! I mnogo glasna! Zdrava je, sve je u redu. Porodili smo Vas na carski rez, zbog malih komplikacija, ali sve je na kraju završilo dobro. Ali bilo bi dobro da porazgovarate sa suprugom. Mnogo je nervozan i zabrinut." Zahvalim se, jer mi je pao kamen sa srca. Moja beba je dobro! Plačem od sreće.
U tom momentu ulazi Filip..
"Hej mala. Kako si? Mnogo si me uplašila! Mislio sam da smo te izgubili! Da li si dobro? Šta nije u redu? Zašto plačeš?"
"Hej. Dobro sam, ne brini. Plačem od sreće! Mislila sam da sam izgubila bebu i nisam mogla sebi da oprostim što sam paralisano stajala i čekala da me udari auto, umesto da se pomerim! Da li si već video bebu?"
Nasmejao se, onako dečački, kao nekad. Pogled mu je bio pun nežnosti i ponosa. "Video sam je, Dano ona je ista ti! Ima taj prćasti nosić i te lepe pune usne! Savršena je!"
"Želim da je vidim! Možeš li da zamoliš sestru da je donese?" Klimnuo je glavom i krenuo...
"Filipe! Šta je sa čovekom koji me doneo? Da li je tu? Volela bih da se zahvalim što nam je spasio živote!"
Filip se namrštio, ali je rekao: " Tu je. Nije hteo da ode dok se ne uveri da si dobro! Pozvaću ga da uđe!"