Ne okreći se

11.

U sobu je ušetao čovek koji nam je spasio živote. Zahvaljujući njemu, moja beba i ja smo žive i zdrave.
Tek sada vidim koliko je visok i zgodan. Tetovaže mu samo ističu mišiće i žile na rukama. Ima prodorne crne oči i prelep osmeh. Onaj iskreni, koji uputite dragim ljudima. Ima nešto mračno i opasno u njemu i verujem da je prema neprijateljima nemilosrdan, ali ruku u vatru bih stavila, da je prijateljima odan i privržen.
"Hej stranče. Da li mogu da čujem ime čoveka koji nas je spasio? Kako da ti se zahvalim?"
"Ja sam Luka. Saznao sam tvoje ime kada je tvoj suprug razgovarao sa tobom, ali si toliko sitna, da ću da te zovem Mrva. Nadam se da ti ne smeta. I ništa mi ne duguješ, ali u slučaju da tražiš kuma za onu malu princezu, rado ću se odazvati!"
Gledam u njega i prepoznajem iskrenost. Uvek sam oprezna iako odlično čitam ljude, ali uz ovog čoveka se osećam sigurno. Nije to, samo zato što nas je spasio. Ima nešto u njemu, što uliva poverenje.
"Luka, hvala na ponudi. Za sad imamo kumu, ali volela bih da ostanemo u kontaktu i da postanemo prijatelji. Uostalom, ko zna.. možda se nekako i okumimo." Namignem mu i nasmejem se. Imam ja kumu lepu ko lutka! Ako je Luka slobodan, biće on moj kum.
"Pričaj Luka, čime se baviš? Skrati mi muku dok mi donesu bebu."
I tek tako, Luka je počeo da priča o sebi i svom životu. Kao da se poznajemo godinama. Videla sam iskrenost i uzbuđenje dok je pričao o tome kako radi u Specijalnim jedinicama, o tome kako mu najbolji drug drži kafić u kom je bio kada se sve desilo... O svojoj mlađoj sestri koja  mu stvara sede, svojim luckastim ponašanjem. O tome kako je potegao veze da se brže sazna ko je vozio automobil koji je jurio na mene i tada se uozbiljio..
"Da li ti nešto znači ime Lidija Marković?"
Pregledala sam! Čujem vrata i ugledam Filipa koji nemo gleda čas u mene, čas u Luku. Zbunjen je, uplašen i besan. Uhvatio me je za ruku i pitao Luku: " Zašto pitaš?"
Luka je mirno odgovorio, kao da je shvatio kako je ona povezana sa nama: "Lidija je bila za volanom u automobilu koji je jurio ka tebi! Uhapšena je i moji su je pritegli. Rekla je da je poludela kada te videla sa stomakom do zuba. Ponavljala je nešto, u fazonu , kako njena beba nema oca zbog tebe, pa ni ti ne zaslužuješ da budeš srećna."
A ja sam samo ćutala, šokirana informacijama koje su došle do mene. Filip se jedva kontrolisao. Stiskao mi je ruku nesvesno i pomalo je bolelo. Blago mu stisnem ruku da mu dam znak da se trgne. Pogledao je u mene i očima punih suza rekao: "Ovo je ponovo sve zbog mene! Mogao sam da ostanem bez vas, zbog ludače koju sam uveo u naše živote! Kako ovo sebi da oprostim? Razumeću ako ne želiš da me vidiš više nikad!"
Toliko mi je bilo žao Filipa u tom momentu, da sam zaboravila na svoj bol. Ta griža savest, to kajanje, gora su mu kazna nego bilo šta što bih mu ja servirala. Shvatila sam da sam mu oprostila. U njemu sam videla mog starog Filipa.
"Hej, polako! Pogrešio si, slažem se. Ali shvatio si i nema dana, a da nisi pokazao da se kaješ. U redu je. Sredićemo! Zahvaljujući Luki, žive smo i zdrave! Tužićemo Lidiju! Tražićemo najstrožiju kaznu! Luka, da li ćeš nam pomoći?" Okrenem se ka njemu i upitam.
Nasmejao se i prišao nama. Filipa potapša po leđima. "Naravno da hoću. Mislim da si mi nagovestila neko kumstvo. Kakav bih ja kum bio da ne pomognem kumovima?"