Randevu

¹⁰

Obukla sam majicu i izašla iz kupatila.

Kosu sam pustila jer me glava već boljela od onog zategnutog repa.

David je sjedio na kauču i listao nešto na telefonu.

Kada sam se približila shvatila sam da on uopšte ne nosi majicu.

I eto, sjedio je tu, na kauču, bez majice, meni na dohvat ruke.

Ali ne. Moram da se suzdržim.

Mada ove pločice su primamljive, mogla bih i njih malo da očistim.

Ok Jelena, dosta.

Sjela sam na fotelju do njega i trudila se svom snagom da ga gledam u oči.

"Ljuta sam što mi nisi rekao za majku".

"Ono veče kada si me pitala zašto sam došao, nisam ti dao odgovor" zastao je na trenutak "došao sam jer mi je majka javila da je loše, i naravno odmah sam došao".

Upotreba reči mama umesto keva govori koliko se u stvari David i Aleksa razlikuju.

Aleksi nije stalo, i on to ne krije.

"Bila je bolje, ovih dana, zato sam i izašao ono veče, ali jutros...." suze su mu se sakupljale u očima i nisam mogla da ga gledam tako.

Premestila sam se pored njega i obgrlila ga.

"Jutros joj je pozlilo, imala je napad, bila je potpuno-" disanje mu se ubrzalo "umrtvljena".

Bilo mi ga je žao. Ko zna koliko mu je teško da bude odvojen od nje.

"Morao sam da je nosim u bolnicu, a mislim da sam i sam trebao da se smjestim tamo. Nisam mogao da dišem, nisam znao šta se dešava" ruke su mu se tresle te sam ih uzela u svoje.

"Hoćeš da idemo do nje? Ponesemo joj cveće i pravimo joj društvo?" iako je nisam videla 10 godina to je i dalje Svetlana koja mi je pomogla kada mi je trebala, i učiniću sve da i ja njoj pomognem.

Klimnuo je glavom "Mislim da bi se jako obradovala da te vidi".

Tužno se osmehnuo.

Odvojio se od mene i malo se pribrao.

"Moraš otići da se presvučeš, a i ja moram da se istuširam".

U pravu je, ne mogu baš u njegovoj majici da se pojavim u bolnici.

"Okej, idem da se presvučem a ti se istuširaj. Nađemo se ispred zgrade za 20 minuta?"

Klimnuo je glavom.

Krenula sam da izlazim ali sam se brzo okrenula i dotrčala do njega.

Uzela sam mu telefon u ruke, ukucala svoj broj i poljubila ga u obraz.

Osmehnuo se na moj gest i mahnuo rukom kada sam napokon izašla iz stana.

Time skip

Čekala sam Davida ispred zgrade, obukla sam plave farmerice i belu majicu.

Videla sam ga kako izlazi iz zgrade i izgubila dah.

Nosio je sivu trenerku i crnu majicu, crna kosa, koja je sada bila čista, padala mu je preko čela.

Kao Bog je.

Pokazao je rukom da priđem, znači on vozi.

Otvorio mi je vrata od auta, Q7 Audi, crne boje.

Svratili smo do cvećare gde sam uzela buket belih orhideja.

Put do bolnice je bio tih, povremeno je skretao pogled sa puta da bi pogledao u mene, a ja sam se trudila da ne gledam u njega.

Stigli smo u bolnicu i glavna sestra nas je uputila do sobe.

David je ušao prvi, a ja sam stala iza njega, htio je da je iznenadi.

"Mama" tiho je rekao a ona se vedro okrenula put njega.

"Davide dušo" slabašno ga je pozdravila.

"Doveo sam ti nekoga".

Prošla sam pored njega noseći buket i stala pored kreveta.

"Jelena?" gledala me u čudu a potom se toplo osmehnula.

"Dete moje još si lepša nego što si bila" uzvratila sam joj osmeh.

"Doneli smo vam cveće, da vam malo ulepšamo atmosferu u ovoj tmurnoj bolnici".

"Hvala vam djeco moja" videle su joj se suze u očima.

Posle nekog vremena Svetlana je bila umorna pa smo odlučili da odemo, otići ćemo opet sutra.

Sjeli smo u auto, stajali smo na parkingu kada je David prekinuo tišinu.

"Ne znam šta ću da radim ako je izgubim".

Najbolje od svih znam ovaj osećaj, i zato ga razumem više nego bilo ko.

"Nećeš je izgubiti, doktor je rekao da je bolje, za koji dan izlazi. I kada izađe svaki dan ćemo ići kod nje" čvrsto sam mu stisnula ruku, makar malo da ga ohrabrim.

"Možemo li da idemo negde?" upitala sam nakon kraće tišine.

Upitno je okrenuo glavu put mene.

"Znaš onaj park na litici?" klimnuo je glavom.

"Nisam bila tamo od...." zadnji put kad sam bila tamo bio je on sa mnom, zaustavivši me da okončam svoj život.

Klimnuo je glavom i upalio auto.

●●●●●●●●●●

Inače ono voće jadno je istrulilo🥲