Randevu

¹⁵

Probudila sam se iz sna, u potpunosti znojava i prestravljena.

Sanjala sam isti san. Ponovo.

Imam isti košmar već godinama.

Ubrzano sam disala, pokušavala da dođem sebi ali bilo je uzalud.

Uzela sam čašu vode koja se nalazi na stolu do kreveta, ispila sam je u sekundi.

Ustala sam iz kreveta i istuširala se hladnom vodom.

Kada sam malo došla sebi skuvala sam kafu i sjela na kauč.

Bilo je 10h, danas imam slobodan dan, a večeras izlazim sa Davidom.

Sinoć smo se dopisivali kada se vratio, nije mi rekao gde je bio, ali nije ni bitno.

Glava me ubijala te sam odlučila da popijem jedan aspirin.

U tom momentu Andrea je ušla u stan.

"Izgledaš kao prebijena mačka".

"Dobro jutro i tebi Andrea" prevrnula sam očima.

Sjela je do mene i obgrlila me rukom.

"Opet košmari?" pitala je zabrinuto.

Klimnula sam glavom i izdahnula.

"Sve mi je to tako....čudno znaš".

"Nekad sam ga toliko prezirala, a sad ne znam ni da li je to ikad bio prezir" slegnula sam ramenima.

"On je bio toliko drugačiji tada, bio je pod uticajem lošeg društva, a ja sam bila sa druge strane"

"Ali on nikad nije bio kao oni".

Privukla me k sebi i igrala se s mojom kosom.

"Ne možeš sebi da oprostiš što ga ne mrziš".

"Da! Upravo to. Ali je problem što nemam razlog da ga mrzim".

Spustila sam glavu na njeno rame.

"On je.... bolji. Stvarno jeste. I trudi se, a nikad se nije trudio".

"Pa možda i nije toliko loše što mu daješ drugu šansu".

Klimnula sam glavom "U pravu si, i ja to znam, ali prošlost mi ne da mira".

David mi se stvarno sviđa. Toliko mi se sviđa da samo kad ga pogledam imam potrebu da ga poljubim.

I možda, možda sada može biti dobro među nama.

Andrea je provela čitav dan sa mnom, gledale smo film, a onda mi je i pomogla da se sredim.

Obukla sam dužu crveni haljinu koja ima izrez do butine, kosu sam pustila i stavila malo šminke.

U tačno 19:30 izašla sam iz kuće i čekala Davida.

Na moje iznenađenje on je već bio tu.

Izašao je iz auta i otvorio mi vrata.

"Izgledaš......savršeno" stidljivo sam se osmehnula na njegove reči.

"I ti izgledaš pristojno" nasmejao se na moj komentar i uputio ka restoranu.

Idemo u restoran Galion, najpoznatiji restoran u gradu.

Kada smo stigli, parkirao je auto i otvorio mi vrata.

Sjeli smo za naš sto i naručili piće.

"Juče sam morao da idem van grada" započeo je konverzaciju.

"Planiram da se opet preselim ovde".

Iznenadio me ovim, mislila sam da je on onaj tip koji se nikad ne bi vratio.

"Stvarno?" zvučala sam začuđeno, jer sam to i stvarno bila.

Klimnuo je glavom.

"Mami će trebat pomoć, a i...." zastao je na trenutak, kao da je nesiguran da li da nastavi "bliže sam tebi".

Bila sam iznenađena, i pogođena njegovim rečima, ovaj čovek kao da želi da ja umrem zbog njega.

Nisam znala ni šta da kažem na ovo.

Kako osoba nastavi posle ovoga?

Prekinuo nas je konobar, u pravi čas.

Kada sam podigla glavu ugledala sam lice koje dobro pamtim, lice koje mi se pojavljuje u košmarima već 10 godina.

Ivana, stajala je pored stola, spremna da nas usluži.

"Ej Bucka jel ti to nedostaje mamica?"

Reči su mi se pojavljivale kroz maglu, a svet oko mene kao da je nestao.

"Možda će te ako malo smršaš neko stvarno voleti, svakako te ni majka ne voli".

Davidov POV

Jelena je preblijedila, bila je skoro bela kao krpa.

Izgledala je kao duh, bio sam zabrinut.

Ali kada sam ugledao poznato lice shvatio sam zašto.

"O Davide" njen piskav glas terao me je da iskopam sebi oči.

Gledao sam u Jelenu koja je beživotno gledala u Ivanu.

Ovo je loše, stvarno loše.

"Je li ovo moguće? Bucka?" Ivana je gledala u nju i podlo se smejala.

Želio sam da je zadavim golim rukama, da jednom u životu prestane da priča.

"Hm vidim i dalje je ćutljiva, krije se iza drugih" okrenula se put mene.

"Ne znam šta ti radiš s njom, ali dobro, verovatno je iz sažaljenja"

Dohvatila mi je rame, istog trena sam joj stresao ruku sa sebe.

"Zamoliću te da začepiš" iznenadio me Jelenin glas.

Hladan.

Nov za mene.

"Molim?" rekla je Ivana uvređeno.

"Nisam došla ovde da slušam nižu klasu kako propoveda o svojim kompleksima" opa.

Zvučala je moćno, puna samopouzdanja.

Boja joj se vratila u lice, sada, izgledala je lepše nego ikada.

"Čula si je" nastavio sam "došli smo ovde da jedemo, ali očigledno se to neće desiti".

Ustao sam dok nas je Ivana gledala šokirano.

Jelena je ustala za mnom i uzela me za ruku.

Prošli smo pored Ivane, u potpunosti ignorišući njeno postojanje, dok nas je ona gledala dok odlazimo.

●●●●●●●●●●