Randevu

¹⁹

Jelenin Pov

Ostatak dana proveli smo zajedno, išli smo do njegove mame koja nas je velikodušno dočekala, sutra bi trebala da izađe iz bolnice. Odlučila je da će ipak biti u stanu, bar dok još može.

Sada me je vozio kući, držala sam ga za ruku koja mu se nalazila na menjaču.

Razmišljala sam o činjenici da on ustvari i ne živi ovde.

Mislim ima stan i to, ali tehnički ne živi ovde.

"Davide?"

"Hm".

"Ti tehnički ne živiš ovde" rekla sam i pogledala u njega.

Skrenuo je pogled sa puta na trenutak i uzvratio mi pogled.

Klimnuo je glavom i zamislio se.

"Imaš pravo" rekao je i s tim završio razgovor.

Odgovor koji sam tražila dobila nisam.

Stao je ispred moje zgrade i okrenuo se put mene.

Poljubila sam ga na kratko i izašla "Vidimo se sutra!"

Jako loše sam spavala, razmišljala sam o Davidu, malo i o situaciji sa Aleksom, malo o Jovanu, malo o svemu.

Oko 12h treba da se nađemo ispred bolnice, treba da vozimo Svetlanu do kuće jer danas izlazi.

Obukla sam bele pantalone i svetlo plavu trikmajicu, kosu sam zavezala u rep i izašla iz stana.

Odvezla sam se do bolnice i našla mesto što bliže izlazu, s obzirom da će David peške do bolnice ja vozim.

Čekala sam i čekala a Davidu ni traga, već je bilo 12:25 kada sam odlučila da uđem sama.

Ušla sam u Svetlaninu sobu i našla je spremnu na krevetu.

"O tu si!" veselo je rekla i poskočila da krenemo.

Nije ni pitala gde je David?

Zanemarila sam to, napisala Davidu kratku poruku, i uzela Svetlanine stvari.

Sjele smo u auto i krenule do kuće.

Kako neodgovorno od njega, rođenu majku iz bolnice neće da pokupi.

Treba da ga je stid i sramota.

Bila sam ljuta, ne jer ja ovo radim, već jer on nije tu sa mnom.

Stigle smo ispred zgrade, uzela sam joj stvari iz auta i krenule smo gore.

Svetlana je izgledala poprilično srećno, mada ko je krivi, izašla je iz bolnice.

Otključala je vrata i ušle smo u stan.

Zastala je na kratko, posmatrala je stan koji je ostavila u totalnom haosu kada je otišla.

Okrenula se ka meni sa suzama u očima.

Prišla mi je i čvrsto me zagrlila.

"Hvala" tiho je rekla i dalje me grleći.

Odvojile smo se i ja sam joj stavila stvari na sto.

"Moram da idem al-"

"Slušaj!" zaustavila me u sred rečenice.

"Zaboravila sam torbu u autu!"

Kakvu torbu? Zar je imala torbu? Molim?

"Možeš li molim te da mi je doneseš?" rekla je molećlivo.

Ma kakva torba?

Nebitno, klimnula sam glavom i sišla dolje.

Otvorila sam vrata i susrela se sa velikim buketom crvenih ruža na sedištu.

Uz ruže nalazila se i mala porukica.

Otvorila sam porukicu na kojoj je pisalo Okreni se.

Okrenula sam se i susrela sa prelepim plavim očima koje nikako da mi dosade.

U ruci je držao malu kutiju, gledao me je kao da iščekuje nešto.

"Sve ovo umesto da se pojaviš majku da dovedeš kući?" nasmejao se i poljubio me željno.

Rado sam mu uzvratila ali i nerado se odvojila.

Pružio mi je kutijicu sa osmehom na licu.

Zbunjeno sam gledala u njega.

"Šta je ovo?"

"Tišina, samo otvori" rekao je i napravio pokret rukom govoreći mi da otvorim.

Podigla sam poklopac sa kutije i susrela se sa ključem.

Sivi obični ključ.

"Ne razumem" rekla sam zbunjeno.

"Dođi da živiš sa mnom" rekao je sa ozbiljnim izrazom lica.

Sivi obični ključ postao je mnogo više od sivog običnog ključa.

Zinula sam od iznenađenja i skočila mu u zagrljaj.

Prihvatio mi je zagrljaj dok su meni suze pretile da poteknu.

"Da!" rekla sam veselo i dalje u njegovim rukama.

"Rekla je da!" prodrao se a ja sam se smejala.

Odvojila sam se od njega "Znaš da u paketu sa mnom dolazi i moja polica sa knjigama?" zvučala sam ozbiljno.

Zato što ovo i jeste ozbiljno, ako ne prihvati moje knjige to je to.

Smejao se dok je klimao glavom "Odlično, imamo čitavu policu da pređemo onda".

Opet sam ga zagrlila i spojila naše usne.

Poljubac je bio sladak, kao od meda, bila sam srećna, nakon dužeg vremena, iskreno srećna.

Možda spremna i da provedem život sa ovim čovekom kojeg volim više od sebe.

●●●●●●●●●●●
Evo kraj još jedne priče, prvi put pišem ovako nešto i jako sam zadovoljna, a nadam se i vi <3