Ana Bolen

13

Kale, Francuska
"... I onda sam rekla zašto da ne? Ipakje to Francuska." - završila je Ana svoje izlaganje.
U prostoriji svi bejahu muškarci i svi ustaše da aplaudiraju.
"Svaka vam čast, ledi Ana."reče Francuski kralj, Fransoa I, koga je svaka lepa žena uzbuđivala.
" Hvala vam, milosti. "-odgovori ona i nasmeši se Henriju.
"Ledi Ana odlično govori naš jezik." - prokomentarisa jedan od ambasadora.
"Ja sam se školovala ovde."
"To znači da je ledi Ana, francuskinja u duši."
"Ona je sada markiza od Pembruka."
"Izvinite. Markiza Ana je francuskinja u duši."
Svi se zasmejaše.
"Vrlo ste vešt govornik, markizo, trebali bi ste da se bavite politikom."
Ana se stidljivo nasmeja.
"I ja sam joj to govorio, mnogo puta." - ubaci se Henri.
"Pa, kada bi žene imale neke vajde od politike, zašto da ne. Ali, mi žene zavisimo od vas, jakih muškaraca." - laskala je Ana.
Svi u prostoriji su bili očarani Anom, budućom kraljicom i svi su podržali Henrijev razvod, smatrajući da je Ana daleko pametnija i da će biti bolja kraljica od Katarine.
Henrijev odaje u Kaleu
Ana je sedela u Henrijevom krilu.
" Danas si bila predivna. Svi su očarani tobom."
"Nisam to primetila." - reče ona smejući se.
"Nisi?"
"Ne. Gledala sam u nešto drugo."
Henri se namršti.
"U šta?"
"U... Najlepšeg i najzgodnijeg... Kralja... Engleske."
Henri je poljubi.
"Tako sam srećan sa tobom."
"I ja... Samo..."
"Šta?"
Ana je ćutala.
"Reci?"
"Radi se o... O mom ocu."
"Lord Bolen. Šta mu je, da nije bolestan?"
"Ma...Ne...Henri,ja sam buduća kraljica Engleske i majka tvog sina. Svi... Svi žele da znaju odakle sam ja... Odakle potičem. Ja sam sada markiza, to znam, ali kada saznaju da je otac buduće kraljice samo lord..."
"Razumem.Znam,ljudi će svašta reći... Tomas Bolen... Moj svekar će postati... Grof..."
Ana zinu.
"Grof?" - upita.
"Otac majke moga sina ne zaslužuje ništa manje." - reče Henri i saže se da je poljubi, ali se ona odmače.
"Još nešto... Moja sestra... Meri... Ostala je udovica, bez novca a ima dvoje... Preslatke dece...Ja i ona smo vrlo vezane i ako ja živim lagodnim životom mora i ona."
"O, dušo, ali ona ne može živeti na dvoru."
"Znam to. Samo... Kada bi joj omogućio da prima penziju... Ona se ipak sama brine o deci... Mi smo im teča i tetka..."
"U redu, razumem. Obezbediće joj dobru penziju."
Ana se ozari.
"Njen sin..."
"Henri." - dovrši Ana.
"Da, Henri, moj mali imenjak. Koliko mu je godina?"
"Jedanaest. Da ga samo vidiš, pravi je momčić."
"Za njega... Plaćaću mu školovanje u cistercitskom manastiru, da uči jezike. A kada dovoljno odraste da ga uzmem u moju službu."
Ana je bila srećna. Nije volela Henrija, ali je bila srećna pored njega jer joj je sve ispunjavao, a ona je trebala samo da mu rodi sina.