Još uvek čekam

2.

Ušla sam u učionicu Biologije. Stavila svesku na sto da bih obnovila pre zvona. Polako su i ostali ulazili u učionicu i malo po malo svi su nešto šaputali i upirali u mene. Ništa mi nije jasno.

Nastavnica je ušla u učionicu i krenula da deli kontrolne. Bila sam spremna ništa nije moglo da mi upropasti ovaj kont-

"Izvinite može li Mia Jović da izađe sa časa traži je psiholog" pokucala i ušla je Petra (dežurna učenica).

Celo odeljenje je gledalo u mene, nisam se plašila ništa loše nisam uradila.Valjda.

Pokucala sam na vrata i ušla "Dobar dan tražili ste da dođem." rekla sam i očekivala sam da će me pitati nešto vezano za školu na primer koju školu hoću da upišem sa obzirom da sam vukovac.
"Mia ako trebaš nekome da se poveriš znaš da sam tu."
"O čemu vi to?" rekla sam i malo me uhvatila panika.
"Mia....O tvom tati" spustila je pogled sa računara i pogledala me.
"Kako vi to sad znate?" pitala sam je, u ovom trenutku sve je došlo na svoje mesto, čudni pogledi, šaputanje, upiranje prstom....

"Mislila sam da nikad neću pričati o ovome." rekla sam.
"Ako imaš snage slobodno mi reci šta se desilo." nasmešila mi se.

"Prošlo je 2,3 dana od kada sam se rodila i moj tata me još nije video. Plan je bio da ode na poslovni put u poljsku i da se vrati za jednu nedelju. Sve je išlo po planu, mama i on su non stop razgovarali i jedva je čekao da se vrati i da me vidi. Jedno veče mamu je probudio uznemirujuć poziv od tate sedmi poziv zaredom. Javila se i nije ga čula, čula je samo vetar kako duva i ljude koji viču. Veza se prekinula i od tada nikada ga više nije čula. Još uvek se ne zna šta se desilo."

"Mia ja stvarno nisam znala da si kroz sve ovo prošla......" pričale smo još malo pa kada je zvonilo pustila me je da odem po stvari i da nastavim sa časovima.