Još uvek čekam

5.

Prošlo je par nedelja od kako živim u Španiji. Zadovoljna sam, pohvatala sam kako sve ide. Imam prijatelje u školi i dobre ocene. Sve što bi neki tinejdžer poželeo, ali nisam rekla jednu stvar. Vuk.

Stvari između nas dvoje su malo čudne ili bolje reći zakomplikovane. Rekla sam mu da mi se sviđa jer sam imala osećaj kao da se i ja njemu sviđam ali po njegovoj reakciji zaključila sam da sam pogrešila. Bio je petak, vratila sam se umorna iz škole i ne znam šta mi je bilo u glavi. Dogovorilli smo se da u osam i četrdeset dođe u moju sobu, da mi pomogne sa Španskim jer mu bolje ide. Ušao je u sobu bez osmeha, neobično. Mislila sam da će se oraspoložiti kada mu kažem da mi se sviđa, ali ne. Rekla sam mu "Vuče odmah kada sam te videla u avionu si mi se svideo, a sada mi se još više sviđaš." nasmejala sam se. Pogledao me je začuđeno i odgovorio "Nisam ovo očekivao." izgovorio je a meni su oči već počele da suze. Pitala sam ga "A šta si očekivao?" u tom trenutku sam bila ljuta da nisam razmišljala šta ću reći niti kako ću reći. Kada sam to rekla napravio je neku jako čudnu facu kao da se uvredio? Osećala sam se loše ali još uvek ne znam šta sam loše rekla da se on toliko uvredio?

Bilo mi je dosta svega. Sišla sam dole sa namerom da uključim televizor i pustim omiljenu seriju. Kada sam sišla čula sam mamu kako razgovara sa Vukom, ali ne kao inače već ozbiljnije, puno ozbiljnije. Znala sam da ovo ne smem da radim niti da je lepo ali me je Vuk već dovoljno povredio. Prišla sam i počela da prisluškujem.

"Znam ali pre rano je da joj kažemo." rekla je moja mama okretajući se da proveri da li neko prisluškuje.

"Ako vi nećete da joj kaže, ja ću i dajte mi otkaz kada me već toliko ucenjujete ne zaslužujem ovo." rekao je vuk samouvereno.

Dosta sam čula ušla sam u sobu i pitala ih "Šta da mi kažete?" kada sam to rekla mama je skroz pobledela.

"Ma Vuk nešto izmišlj-" nije mogla da dovrši rečenicu jer se Vuk ubacio i rekao je "Mia ti i ja smo brat i sestra." Kada sam tu rečenicu čula osetila sam hiljadu emocija u sebi. Bila sam ljuta na mamu, kako je mogla ovo da krije od mene? A ujedno i na Vuka što je ovo krio od mene. Bilo mi je muka potrčala sam gore u sobu i zaključala se, tad nisam mogla da se raspravljam sa njima trebala sam malo da odmorim. Morala sam da izađem iz ove drame a jedino kako bih to uspela je da izađem iz kuće, a to sam i uradila. Izašla sam kroz prozor i spustila se niz stepenice za evakuaciju. Da nisam se šalila kada sam rekla da ova kuća ima sve.

Otišla sam do obližnjeg parka i sela sam na klupicu. Prolazilo je mnogo ljudi iz moje škole ali me to i nije zanimalo. Nisam obraćala pažnju na njih. Neki čovek je seo pored mene, bio je mrak nisam mogla da procenim koliko ima godina. Osetila sam strah, nosio je kapuljaču i izašao iz nekog belog auta. Htela sam da krenem kući ali sam znala da kada se vratim nastaće još veći problem pa sam išla malo da se prošetam. Kako sam se ja šetala tako me je taj beli auto pratio. Verovatno sam to bila samo paranoična ja. Vratila sam se kući ali niko nije znao da me nije bilo. Ovo je bilo previše za mene pa sam samo legla da spavam i nadala se da će sve biti gotovo kada ustanem.....

Prošlo je nedelju dana od svega toga a ja i dalje ne mogu da prebolim to.

LJUDII OVAJ DEO JE MALO DUŽI I NADADAM SE ZANIMLJIVIJI JAVITE KAKO VAM SE DOPADA PRIČA ZA SAD.🫶🌷