Tebe čuvam za kraj

Part 1

Zovem se Nađa.
A ovo je moja priča.
Pomalo je tužna.
Bilo je tu dosta suza.
Dosta bola.
Bilo je i sreće.
Ljubavi.
Bilo je svega.
Ukoliko ste pročitali moj stari dnevnik, onaj dnevnik jedne ljubavi... pa, možda ste već spremni da čujete šta je ono što je usledilo.
A ukoliko niste, dozvolite da vam ispričam jednu priču...

Imala sam nešto više od osamnaest godina kada su mi se roditelji razveli i kada sam se sa majkom preselila u njen rodni grad. Tamo sam upisala četvrtu godinu gimnazije i upoznala svoje najbolje prijatelje, Ivu i Lazara. Tamo sam upoznala i Vukašina.
Bio mi je prva ljubav.
Tamo smo se jedne decembarske večeri Vukašin i ja prvi put poljubili. Poljupci su imali ukus maline, od koje smo pili domaću rakiju, a vazduh je mirisao na prvi sneg. I danas se sećam svakog trenutka te večeri.
Bio je to početak Vukašinove i moje priče.
Iako smo zvanično raskinuli posle malo više od godinu dana, nas dvoje baš dugo, dugo nismo prestali da trajemo. On je upisao stomatologiju u Beču, a ja sam ostala u Srbiji da studiram turizam.
Po završetku studija, on se vratio i otvorio ordinaciju u Beogradu, a ja sam se zaposlila kao stjuardesa. Posle nekoliko godina ponovo smo živeli u istom gradu, ali više nismo bili oni isti mi.
Odrasli smo i postali ozbiljni ljudi.
Samo smo u pogledu nas uvek bili i ostali neozbiljni.
Viđali smo se i dok je bio u Beču. Dolazio je kad god je imao priliku. Nastavili smo i kad se vratio. Bili smo priča bez kraja, sa konstantnim krajevima. I novim počecima.
Valjda svi imamo tog nekog kome se vraćamo dok se ne umorimo od konstantnih neuspeha i poraza. Od uzaludnih osećanja. Od istine da nekad ljubav nije dovoljna. Jer, stvarno nije...
Više od decenije Vukašin Martać i ja smo odlazili jedno od drugog. I ponovo se vraćali. Svaki kraj bio je bolniji od prethodnog, a svaki početak zbog toga još lepši.
Vukašin Martać bio je moja prva i najveća ljubav. Ali nije bio prava.
Na nekoj žurci, negde između još jednog kraja i novog početka sa Vukašinom, upoznala sam Dušana.
Bilo je kao da ga poznajem čitavog života. Bio je moj mir kad je sve oko mene bilo nemir. Bio je moj dom. Iako sam sa Dušanom imala sve ono što prava ljubav treba da vam pruža, meni je stalno falio haos koji sam imala sa Vukašinom.
Zbog jednog trenutka slabosti sa Vukašinom, moja veza sa Dušanom se završila brzo i iznenada, kao što je i počela.
Možda sam imala sreće, pa se Dušan ponovo pojavio u mom životu baš onda kad sam se umo-rila od Vukašinovih odlazaka i vraćanja. Vratio se, baš onda kad sam konačno bila spremna za mir.
Jednog oktobra, na moskovskom Crvenom trgu, pitao me je da udam za njega. I ja sam pristala.
Pristala sam na taj srećan, jednostavan i život bez drame.
Ali, avaj... sudbina...