Tebe čuvam za kraj

Part 2

Izašla sam na ulicu držeći Ivu za ruku. Smejale smo se, prolaznici su nas gledali sa osmesima, a neko je čak i dobacio jedno "srećno"... Osetila sam da je Iva zastala pre nego što sam pogledala pravo pred sobom. Istog trenutka srce mi je ubrzalo, mislila sam da ću ostati bez daha kad mi se pogled sreo sa njegovim...

"Zašto si ovde, Vukašine?"

Gledao me je očima punim suza i bolelo je, bolelo kao vrag.

"Ostavi ga. Idemo negde, zajedno."

"Svestan si da nosim venčanicu i da ću se za sat vremena udati?", pokušala sam da se nasmejem.

Plakao je. A ja sam se svim silama trudila da ne zaplačem zajedno sa njim.

"Mislio sam da me voliš."

"Volim te. Uvek ću te voleti."

"Zašto se onda udaješ za njega?"

"Posle svih ovih godina nešto sam naučila, shvatila... Svaka žena ima dve ljubavi u životu. Najveću i pravu. Ti si bio... ti jesi moja najveća ljubav. Volim te onako kako nikada nikoga neću. Ali voleti tebe, Vukašine, bilo je bolno. Toliko puta sam bila slomljena, bez snage da ustanem, toliko puta sam osećala fizičku bol, kao da mi se srce stvarno raspadalo na komade, toliko puta sam se jedva sastavljala i volela te čak i više nego pre... Ti si moja najveća ljubav. Ona koju osećaju i srce i duša i čitavo telo, ali razum od nje beži. Ti si moja najveća ljubav..."

"Ali nisam prava...", izgovorio je tiho.

"Ali nisi prava. Dušan jeste. Sa njim me ništa ne boli. On je ona ljubav koju prihvataju i srce i razum. On je onaj sa kojim je sve kako treba, sa kojim je sve onako kako bi trebalo da bude. Jednostavno, lako, bez drame."

Grlila sam ga dugo i znala sam da ću, ako ostanem u tom zagrljaju još sekundu duže, isključiti razum, skinuti venčanicu i otići sa tim čovekom gde god bude želeo da me odvede. Znao je i on.

"Idi sad. Budi srećna, važi?"

Klimnula sam glavom i krenula ka autu.

"Vukašine... Možda mi jesi najveća ljubav, ali nikada nisam umela da te volim. Kao što ni ti mene nisi umeo. Nađi nekoga ko će umeti da te voli, važi?"

"Jednostavno, lako, bez drame?"

"Baš tako."

Klimnuo je glavom, a ja sam otišla.

Čitala sam poslednji zapis iz svog dnevnika i plakala sam.

Plakala sam, možda zbog toga što Vukašin Martać i ja nismo umeli da se volimo, možda zbog toga što sam i godinama kasnije osećala svaku reč, možda zbog Dušana koji više nije pored mene, iako se tog maja zakleo da će zauvek biti... Možda zbog sebe same, jer sam se izgubila onog dana kad sam izgubila Dušana.

Nisam mogla da se ne zapitam šta bi se dogodilo da sam na dan našeg venčanja uhvatila Martaća za ruku i otišla sa njim bilo gde.

Vukašin je bio moja prva i najveća ljubav. I sada, nakon toliko vremena, jeste. I dalje mi oči zasuze zbog pesama koje smo zajedno slušali, i dalje me prvi sneg podseća na srednju školu i držanja za ruke, i dalje mi rakija od maline ima ukus njegovih poljubaca. Obično te dečije, srednjoškolske ljubavi brzo prođu. Naša, izgleda, nije nikada.

Umela je Iva, moja najbolja drugarica, često da kaže da smo bili pravi u pogrešno vreme. Ja u to nisam verovala. Vukašin i ja smo, uprkos ljubavi, bili pogrešni za svako vreme.