Tebe čuvam za kraj

Part 4

Dve godine po povratku u Srbiju, Irina i ja smo živele sa mojom majkom u njenom rodnom gradu, gradu u koji smo se nas dve preselile nakon što su se ona i tata razveli. Iako sam u njemu
provela samo srednjoškolske dane, oduvek sam ga nazivala svojim. Valjda jer mi je taj period života bio najlepši.

Bilo je nečega utešnog u tome dok sam Irinu gledala kako baš u njemu gradi svoja prva drugarstva, dobija prve petice i crveni zbog prvih simpatija.

Iva i Lazar su ponekad dolazili kod roditelja, ali se nikada nisu zadržavali duže od vikenda i svaki put kad bi odlazili u Beograd, u meni se stvarao neki osećaj praznine. Falili su mi prijatelji. Istina, falilo mi je povremeno da nas troje i Vukašin sednemo, ispričamo se i zapijemo, kao što smo nekada umeli... U onom prethodnom životu.

Njihov Danilo imao je već dvanaest godina, a nekoliko meseci nakon što sam ja rodila Irinu, dobili su još jednog dečaka, Viktora. Uživali smo da gledamo kako njih troje stvaraju neku svoju družinu i smejali se što Danilo sve češće prevrće očima kad ga Viktor i Irina spopadnu sa idejama za igre.

Sve sam češće i ja prevrtala očima kada me Iva spopadne sa idejom da se vratim u Beograd, ali sam sve češće o tome i razmišljala. Izdavala sam stan u kom sam ranije živela i kad god bih otišla po kiriju, razmišljala sam o tome da stanarima dam rok da se isele.

"Sada ti je pravi trenutak. Bliži se kraj školske godine, Irina može da je završi ovde, pa da od septembra krene u novu školu. Taman će imati celo leto da se privikne na novu sredinu", govorila mi je majka čitavog aprila.

Bila sam nesigurna.

Jednog dana sam silno želela da život
nastavimo tamo, a drugog me je bilo strah da bez moje majke provedemo čak i vikend. Zato ni njoj ni Ivi nisam rekla kada sam stanarima saopštila da će moći da ostanu do kraja juna i da sam počela da tražim posao u Beogradu. Mislila sam da imam dovoljno vremena da Irinu pripremim za to, ali je ono toliko brzo prolazilo, da nisam imala vremena ni da pripremim sebe...

"Šta ćeš da obučeš?", pitala je Iva čim sam se javila na telefon jednog kišnog ponedeljka
početkom juna.

"O čemu pričaš?"

"Nisi dobila poruku?"

"Kakvu poruku?"

"Sledeće nedelje imamo proslavu dvadesetogodišnjice mature! Je l' možeš da zamisliš da je prošlo dvadeset godina? Ja se uopšte ne osećam odraslo, a kamoli matoro koliko bi trebalo", brbljala je.

"Ja ne idem", odgovorila sam ni ne razmislivši.

"Naravno da ideš."

"Ne mogu."

"Vukašin je u Beču", rekla je.

"Uopšte se ne radi o Vukašinu", slagala sam. "Tamo će svi pričati neke životne priče, a onda ću i ja morati da ispričam svoju... Ne mogu da podnesem više sažaljivih pogleda u ovom životu, Ivo..."

"Onda treba da počneš da živiš ponovo, Nađa. Kreni sa mnom i Lazarem na ovu proslavu, prećuti tužan deo svoje životne priče, fokusiraj se na ono što imaš trenutno i na ono što je pred tobom. Biću tu da te držim za ruku, kao kada si pre dvadeset godina odgovarala hemiju", nasmejala se.

Duboko sam udahnula, izbrojala do tri i odlučila da je poslušam. Da počnem ponovo da živim.

"U redu", rekla sam joj. "I ne znam šta ću da obučem."

Naredne nedelje, Iva se pojavila u kući moje majke noseći u ruci sedam haljina.

"Nijedna nije crna."