Tebe čuvam za kraj

Part 3

U periodu nakonu Dušanove smrti, nisam bila ni senka žene koju je voleo. Ni senka majke kakva sam Irini bila dok je bio živ. Mrzela sam sebe premotavajući u glavi svaki njegov zagrljaj za koji sam želela da je Vukašinov, mrzela sam sebe jer sam mislila da ga nisam dovoljno volela. Mrzela sam sebe jer sam Irinu gurala od sebe i što sam samo bledo gledala u nju dok mi je govorila "Volela bih da si ti otišla na put umesto tate."

Trebalo mi je mnogo vremena da nastavim život bez njega. Da se trgnem iz tog bunila, da shvatim da sam ja ta koja je još uvek živa, da naša ćerka ima samo mene i da me verovatno sa svake duge i svake zvezde gleda i grdi što Irini nisam dobra majka.

Nekim danima sam od jutra do mraka samo sedela na njegovom grobu, nesposobna da zaplačem. Ili bih plakala toliko da su mi ljudi prilazili, pitajući da li želim da pozovu nekoga da dođe po mene.

Posle šest meseci, mama i Iva su sele ispred mene i kratko i jasno mi rekle da ću morati da pronađem način da se saberem ili da potražim stručnu pomoć. Zbog Irine, izabrala sam ovo drugo.

Nekada su mi razgovori sa psihologom pomagali, nekada sam se kući vraćala još više utučena. I dalje sam imala neprospavane noći i dane celodnevnog plakanja, ali su mu govorili da je sve to deo procesa. Govorili su mi da ide na bolje.

Slušala sam i nisam mogla da verujem da će mi ikada biti bolje.

Konačno sam došla sebi kada sam shvatila da je naša devojčica napunila sedam godina, a da ja nisam ni primetila gde je godina prošla. Nisam primetila da je tog septembra krenula u školu i da je svakog dana sa njom domaći radila moja majka. Kada sam čula kako svoju baku slučajno naziva "mama", plakala sam čitave noći. Narednog sam se jutra probudila, spremila joj užinu, spakovala torbu i odvela je u školu. Bilo je čudno. I meni i njoj. A onda nam je narednog dana bilo manje čudno. I svakog sledećeg sve manje. Sve dok
jednog dana nije postalo normalno. I tek tako, postalo mi je normalno da smo nas dve same. Da imamo samo jedna drugu i pomirila sam se sa tim da će tako biti zauvek.

Pomirila sam se sa tim da Dušan neće sići ni sa jedne duge, ni sa jedne zvezde. Ali da nas sa svake gleda, srećan ako smo i mi srećne.

Gledala sam u tu stranicu dnevnika, dnevnika jedne ljubavi, i pitala se da li će mi biti lakše ako deo svojih emocija ostavim u njemu, kao što sam to nekada činila.

I nisam znala odakle bih počela...