Tebe čuvam za kraj

Part 14

Vukašin i ja smo na prstima izašli iz sobe, a čim sam zatvorila vrata za nama, sačekao me je pogled čoveka koji zna da je napravio glupost.

"Izvini, nisam mislio da joj kažem, a onda smo otišli po njih u školu i na sladoled, i ne znam, samo je izašlo iz mene..."

"Imaš mnogo, mnogo sreće što je ovo prošlo toliko dobro", rekla sam mu i zagrlila ga.

"Ona je divno dete. Nisam ni na trenutak pomislio da neće proći dobro. Ali moram da priznam da sam se uplašio kad je spomenula taj test", smejao se.

Spustio se na trosed u dnevnoj kao da je umoran od života, a ja sam sela pored njega.

"I ti si divan sa njom. Ali vidim da te je prilično izmorio test", rekla sam i naslonila mu se na rame, a on me je zagrlio.

"Nije bilo teško", smejao se. "Ali do danas nisam znao da deca mogu da iscrpe toliko energije."

Odjednom me je nešto preseklo u stomaku. Plašila sam se onoga što želim da pitam, ali znala sam da moram.

Shvatila sam u tom trenutku da je trebalo da pitam ranije. Pre nego što smo Irinu uvukli u sve ovo.

"Vukašine... jesi li nekada poželeo da imaš svoju decu?"

"Naravno da jesam", odgovorio je istog trenutka.

"Ja...", počela sam da mucam.

"Znam, Nađa...", rekao je kao da mu je jasno šta želim da kažem, iako ni sama nisam znala kako da sročim rečenicu.

"Ja... Iva i Lazar... oni se psihički ubijaju... ne mogu", mlela sam, nesposobna da sastavim nešto smisleno.

"Znam. Sve znam", ponavljao je. "Srećni smo je l' da? Nećemo da kvarimo. Nećemo da idemo u tu borbu kad su šanse da iz nje izađemo ranjeni ogromne. Okej? Sve je dobro."

"Siguran si?"

"Sto posto."

"Moraš da budeš hiljadu posto siguran da ti je ovo dovoljno. Da smo ti nas dve dovoljne i da se nećeš za neko vreme pokajati."

"Siguran sam milion posto. Dovoljne ste. Imam sada sve što sam godinama od života hteo. Kako da ne bude dovoljno?", pitao je i poljubio me u kosu.

Nikada mu to nisam priznala, ali sam se malo rasplakala te večeri na njegovom ramenu, dok sam ga lagala da mi je nešto upalo u oko.