Tebe čuvam za kraj

Part 9

Vreme je prolazilo i nekako sam počela da verujem da Vukašin i ja možemo da imamo život bez drame. Nisam mnogo razmišljala o stvarima koje bi se mogle dogoditi, uspevala sam da uživam u trenutku, dok kradem vreme za nas. Imali smo taj mali svet, opkoljen zidovima sa svih strana, sa malenim vratima od kojih smo samo nas dvoje imali ključ.

Ivi nisam govorila o njemu, ali smo provodili dane zajedno, družili smo se kao u ona stara, dobra vremena, bez tenzije, bez izbegavanja. I funkcionisalo je. U našem malom svetu, Vukašin i ja se nismo ispuštali iz zagrljaja, a u stvarnom svetu bili smo prijatelji. I niko osim Ive i Lazara nije znao da taj drugi svet postoji.

Jednog dana, povela sam Irinu i Viktora u park, a pošto smo prećutno doneli odluku da ga polako uvodim u život moje ćerke, Vukašin se pojavio noseći u ruci dve kafe i slatkiše za decu. Sedeli smo na klupici dok su se njih dvoje igrali i smejali se kad se povremeno zatrče do nas, samo da bi nas zagrlili ili nam rekli kako se sjajno provode.

"Mogao bih da se naviknem na ovo", šapnuo mi je.

"Da provodiš dane po dečijim igralištima?"

"U ovako dobrom društvu, uvek", nasmejao se.

Prešao je prstom preko mog obraza, kada mi je pažnju privukla ženska prilika koja se zaustavila ispred nas.

"Vukašine?", upitala je začuđeno.

Nije sačekala ni da joj uzvrati pozdrav, već ga je sasekla čim je otvorio usta da progovori.

"Gade jedan! Trebalo je da znam da si oženjen i da imaš decu! A ja se čudim zašto si prestao da se javljaš! Sram te bilo!", uralala je. "A vi gospođo, izvinite. Ja pojma nisam imala. Muž vam je skot i prevarant, treba to da znate!"

Udarila mu je šamar, meni uputila još jedan sažaljivi pogled, okrenula se na peti i nastavila svojim putem.

Možda bi mi ova situacija bila smešna.

Možda ga ne bih pitala ni ko je ta devojka, ni kada je prestao da joj se javlja. Možda bismo se zajedno valjali od smeha.

Možda, da Irina nije stajala dva metra od nas i svedočila čitavoj sceni. Vukašin je pokušao nešto da kaže, ali je, valjda, i njemu bilo jasno o čemu razmišljam dok gledam u svoje dete.

"Nađa..."

"Ne sad, Vukašine. Pričaćemo kasnije", rekla sam mu, pa viknula deci da idemo kući. On je ostao da sedi na toj klupi dok smo nas troje odlazili.

Irina je na putu do stana imala hiljadu pitanja i potpitanja. Ko je bila ta teta, zašto je udarila Vukašina. Zašto je mislila da sam ja njegova žena. Znala sam da moram da joj dam neke
odgovore i mrzela sam što sam dovela sebe u situacija da na takva pitanja odgovaram. Tog popodneva, na putu do stana, pokajala sam se zbog svakog lepog dana koji smo Vukašin i ja poslednjih meseci izbrojali, pokajala sam se zbog pružene hiljadite šanse našoj ljubavi i što sam po ko zna koji put poverovala da možemo bez drame. Tog popodneva, na putu do stana, donela sam odluku da stavim tačku na Vukašinovu i moju priču. Ovog puta za sva vremena.

Vukašinu sam poslala poruku kad je Irina te večeri zaspala i sačekao me je u kolima ispred zgrade. Nekoliko trenutaka smo oboje ćutali, oboje svesni onoga što sledi.

"Kunem ti se da sam prestao da joj se javljam odmah posle Danilovog rođendana", progovorio je prvi. "Moraš da mi veruješ."

"Verujem ti", rekla sam mu. "Verujem ti, ali nije stvar u tome. Da Irina nije bila tamo, sada bismo nas dvoje sedeli ovde i smejali se svemu. Ali kad se setim njenog izraza lica, nije mi nimalo do smeha. Ja više nisam samo ja. Više ne moram da brinem samo o sebi i svojim osećanjima. Ona je na prvom mestu. I ne smem da dozvolim da moje dete prisustvuje takvim stvarima. Ne smem da dozvolim da se navikne na tebe, pa da odeš. Ne smem..."

"Neću otići, Nađa, ne idem nigde... nemoj..."

"Ne smem. Ne smem da te pustim u svoj život onoliko koliko bih želela i zato mislim da je najbolje da ne budeš u njemu uopšte", izgovorila sam u jednom dahu, zadržavajući suze.

"Nađa, ne znaš šta pričaš... razumem da si ljuta, ali razmisli malo, molim te."

"Nisam ljuta. Stvarno nisam. Samo sam majka koja dete stavlja na prvo mesto po svaku cenu", izgovorila sam i izašla iz auta. Dok sam zatvarala vrata čula sam kako je tiho opsovao i udario u volan, ali nije pokušao da me zaustavi. Shvatao je.

Narednih dana bila sam živi mrtvac. Iva je mirno gledala kako na poslu grešim sve što mogu da pogrešim i nije me ništa pitala. Nije me pitala šta mi je, nije pokušala da razgovara sa mnom. I to me je bolelo isto koliko i to što sam morala da prekinem sa Vukašinom. Zato sam odlučila da prihvatim poziv Dušanovih roditelja da sa Irinom provedem letnji raspust kod njih.

"Jebi se, Nađa. Jebite se i ti i Vukašin", rekla mi je Iva kad sam joj saopštila da idem i ostavila sva uputstva oko poslastičarnice. "I on je otišao juče, znaš?"

"Nisam znala."

"Jadno je što bežeći jedno od drugog bežite od mene. Jebite se", rekla je i to je bilo poslednje što sam čula od svoje najbolje drugarice pre nego što sam sela na avion za Moskvu.